Društvo

Osećate prirodnost u sebi i oko sebe i u drugima i jasno vam je šta je prirodno, kao što vam je jasno šta je neprirodno. Ali, avaj...

Postmoderni čovek je nezadovoljan, jer se ispred njega postavljaju nerealni ciljevi. Zato on ima potrebu da se otuđi i dehumanizuje, da odglumi pristojnost i potrebu za dostojanstvom, da kroz kiseli osmeh pokaže da mu je bitno opšte dobro, a ono što se krije u njegovoj ispucaloj duši je samodovoljnost.

Nužnost donošenja XYZ zakona, kao i zakona o zakonu nepromenljive kazne, ili ublažavanja iste, jer je Neko iz Nekog razloga veći od konačnosti. Činjenica je da postoje takvi koji su iznad svakog donetog pravila.

Za trajanje su potrebna čuda. Dizanje iz mrtvih, prehranjivanje naroda, vaskrsnuće.

Pribijeni smo na krst, braćo moja i sestre, i ko mi god pokuša ukazati suprotno, zameriće mi se! Zahvaljujući kome?! Čemu!?

„Imalo je još mnogo stvari u toj federaciji, manje ili više dobrih, a imalo je, istini za volju, i onih drugih, zbog kojih je sve puklo i zbog kojih je danas veoma važno da li si srećan ili sretan i da li pišeš ćirilicom ili latinicom.“

Aleksandra Saška Petronijević

To je očaj naše stvarnosti koju deca plaćaju! Biti surov, negativan, bezobrazan je tako „in“ i gde se primi to raste!

I dalje se društvo svodi na vlastelu i roblje, samo je to u današnje vreme lepše upakovano.

„Divota! Kako je ovde lepo! Čist vazduh, mir, tišina... Šta bi čovek mogao još da poželi?“