Novac u rukama

Nikada ne govorite o svom prvom milionu, osim ako ga niste izgubili, pa vam je potrebno sažaljenje bližnjih, rame za plakanje i deset dinara za ‘leba deci. Obilazim Maxi prodavnice redovno, kao kupac a i kao trgovac, da steknem neko iskustvo, da vidim kako je moguć opstanak uz toliko menadžera prodaje (a ja nemam nijednog). Iz čiste zavisti prema jednoj tako velikoj i ogromnoj korporaciji, prema kojoj stojim kao bedni mrav pred veličanstvom kosmosa, pišem ovaj tekst. Sa zavišću i zlobom u svom grešnom srcu, sa krajnje tendencioznom namerom da izazovem skandal širih razmera, te da ih sve pohapse i pozatvaraju, da i mi, mali bakalini, sitni trgovci i inače, prevaranti, možemo da odahnemo, a pomalo i profitiramo.

Ne znam da li vama smeta, ali meni stravično bode oči cena mlevenog mesa: 419,99, na akciji; šampona 239,99 i da ne nabrajam predugo (jer naše je vreme na zemlji kratko!), uglavnom: svaki artikal ima tih famoznih 99  para na kraju.  Novčanice od jedne pare, dve pare, pet para itd. nisu u opticaju u Srbiji od Avrama, ako me sećanje ne vara. Nema ni 10, ni 20, ni 50 para, ali što bih vas ja zamarala nečim što već i sami znate? Nepisano pravilo glasi da se svi ti sporni i sumnjivi iznosi zaokružuju, te ako vaš račun iznosi 1.099.49 dinara, platićete, valjda 1.099 dinara, ali, ako je taj iznos 1.099,79, onda treba da izvadite 1.100 dinara, bez komentara. Logično i zdravorazumsko razmišljanje nam nameće pitanje: zašto onda sve cene ne bi bile zaokružene na onaj iznos koji je moguće platiti? Zašto 219,69 nije 220,00? Imamo osnova da pitamo i zašto 219,50 nije dinar manje ili dinar više, pa da zaista razmislimo kojem od dragih nam supermarketa da damo taj dinar više ili manje?

Trgovačka praksa kaže ovako: ako dnevno imam 1.000 kupaca u velikom prodajnom objektu tipa “Maksija”, i ako svakome zaokružim na dinar više, pojaviće se u mojoj kasi višak pazara. Ok, nekima naplatim dinar manje, ali ko će to brojati na toliko kupaca? Kako da znam kada da stanem, da bih smenu predala uredno, sa količinom novca u kasi ekvivalentnoj prodatoj robi? To ja ne mogu da znam, a inspekcijska praksa kaže, da i mali iznosi neslaganja između prodate robe i pazara mogu biti zakonski kažnjivi. Poreska praksa, pak, kaže ovako: porez duguješ na istaknutu cenu, dakle, na 219,69 a ne na 222 stvarno naplaćenih novaca, jer kupac nije imao jedan dinar, pa je dao dva – šta se zateklo u džepu. Uglavnom, pre ćeš u kasi naći višak na kraju smene, nego manjak, a inspekcija može da te kazni zbog tog neslaganja.

Svi mi smatramo da to što smo dali dinar više, ne znači nama ništa. Ali, hajde da vidimo šta znači njima, kojima dajemo svakoga dana i po nekoliko puta.  Podaci iz 2011. godine (a novijih nema), kažu da u Srbiji posluje oko 350 maloprodajnih “Maxi”objekata, da je to najveći lanac prehrambenih maloprodajnih objekata, kroz koji dnevno prođe 150.000 kupaca, a i do 3,000.000 pred veće praznike.  Dnevni platni promet je oko 100 milijardi dinara. Dakle, ja računam ovako, a vi me ispravite, jer...trojka iz matiša, doduše, u prirodno-matematičkoj gimnaziji:

150.000 kupaca dnevno kupuje samo dva artikla i namiruje dinar, umesto 0,99 para, dakle to je: 150.000 x 0,02 = 3000 dinara. Ako tih 150.000 kupaca kupuje svaki dan u godini samo po dva artikla, dobijamo iznos od 3.000 x 360 (ipak, Maxi ne radi svaki dan) = 1,080.000 dinara. Evo prvog miliona. Međutim, u Beogradu ipak ima dva miliona ljudi, a zvanične brojke sa Maxi portala su iz 2011. godine i novijih nema. Hajde da uzmemo podatak da u toku praznika kupuje 3,000.000 ljudi i da svi daju samo jedan dinar viška? I da kupuju više dana kontinuirano, više od dva artikla na kojima su vas prešli samo za 0,01 dinar? Više je i praznika – dokazano je da od 19. decembra do 15. januara, Srbi ili nešto slave ili su mamurni od slavlja. Više je i objekata – gde su tu Tempo, Vero, Aman itd. I ko bi normalan odoleo keš novcu, na koji se ne obračunava a i ne plaća porez? Ne bih ovo dalje da računam, zauzeću tekst ciframa, a ja sam ipak, beletrističar i loš trgovac uz to, te da pokušam da poentiram: na godišnjem nivou u velikim prodajnim lancima pojave se milioni viškova, keš novca koji vlasnici mogu staviti u džep ili u sef, ili pod madrac. Gde završavaju ti novci? Dvoumim se da li da vam kažem, ili da postavim novu zagonetku...?

Dakle, Sfinga pita: zašto belgijsko preduzeće Delhaize u Srbiji zastupa Grk – direktor i Grk – ovlašćeno lice, prokurista, uz to – nerezidenti, koji putem ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja nisu obveznici poreza u Srbiji? Zašto nisu zaposlili jednog besposlenog Belgijanca? Izgleda da zemlje tzv. Beneluksa, najveći protivnici našeg pridruživanja Evropskoj uniji uopšte nisu protivni kada je u pitanju iznošenje novca iz njihove otadžbine, preko Srbije, pa do poreskih rajeva na Kipru i šire. Bojim se ovo da vam kažem, ali moram, pa makar me sutra utamničili: Beneluks održava u Srbiji ovo stanje narodne nade ka pridruživanju EU, dok istovremeno, kapital koji navodno poseduju i ulažu u Srbiju, prolazi dalje preko grčkih direktora do Kipra, gde svaki renomirani grčki direktor ima firmu. Osim toga, svi ovi viškovi od 0,99 završe u džepu nekoga od njih, pa mogu lagodno da plate naše bedne balkanske kampanje oko izbora ovih ili onih kukavnih i jadnih partija... Eto Bentlija, eto vila sa bazenima, eto plaćenog školovanja na Harvardu za njihovu decu, eto i porekla kamiona i aviona domaćih patriota, ako ste se pitali.

Uzgred, ja pušim “Ronhil mentol”, pa ako se ne čitamo ovih dana, posetite me na www.zabela.co.rs.

Sanja Simić