Englezi - Politika zla

Da baš tako. Engleska i Englezi! Baz uvijanja u celofan i oblande. Bez lažne političke korektnosti, čak i bez stvarnog straha za sopstveni tur. Pravo u brk! Oni su najveći kreatori ljudske nesreće na svetu! Scenaristi globalne drame sa tragičnim ishodom. Reditelji predstava, koji su mnoge države, pa i ovu našu, uvek doživljavali kao savršen teatar za izvođenje svoje "pogane igre" krvavog pira. Igre u četiri čina, gde se oni "Englezi" uvek pojavljuju u prvom i u četvrtom... U prvom da zavade i u četvrtom da mire; one jadne i sluđene- što su se u drugom i trećem činu za vreme engleske pauze za čaj, poubijali i bitno smanjili svoje brojno stanje. Iste one, koje baš ti Englezi često nazivaju: varvarima, dekadentnim i zaostalim narodima. I šta ostaje na kraju? Ostaju razrušene zemlje, jeftina radna snaga i naravno, resursi- koji polako dobijaju stranog vlasnika. Na kraju se sva drama i tragedija nesrećnih ljudi pretvara u komediju za zabavu elita u Bakingemskoj i Vestminsterskoj palati! Savršena slika neokolonijalizma i neoimperijalizma! Slika koju oni najviše vole. Baš oni "Englezi". Nepravedno je reći Britanci! Ko su uopšte Britanci? I šta je uopšte Britanija? Samo prva stanica engleskog imperijalizma; prva zgažena brazda, prva tamnica u dugačkom hodniku engleskog zatvora. Tamnica pod rednim brojem 1, rezervisana za njima najbliže: Škote, Irce i Velšane. Rezervisana za privilegovane i proklete u isto vreme. Privilegovane zbog toga što osmeh strašnog zatvorskog čuvara kada krene u obilazak svog dugačkog hodnika još nije obojen ironijom, što je ručak koji se deli i dalje topao a hleb mek. Privilegovane i zbog pogleda ka izlaznim vratima od kojih su u odnosu na ostale zatočenike najmanje udaljeni. Ujedno i proklete- što će kroz ta ista vrata, kada ih jednog dana bude otvorila sila zvana "želja za slobodom", praćena onom neminovnom Božjom kaznom za tamničara, poslednji izaći. Ako uopšte i izađu!?

Imperijalizam kao način života

Imperijalizam je duboko ukorenjen u bit Engleza. Postao je deo njihovog DNK, njihove svesti i obrazovanja, načina na koji poimaju svet. Tu se ne radi o običnoj želji da njihova država bude bolja, uspešnija i jača. Radi se o stavu o Engleskoj "izuzetnosti", o tome da je njima dozvoljeno - ono što drugima nije. Zanimljivo je, da većinu onoga što danas imaju- Englezi "duguju" svojim nekadašnjim kolonijama. Čak 80% ukupnog kapitala Centralne banke Engleske, inače druge najstarije na svetu, osnovane daleke 1694. godine čini bogatstvo nastalo direktnom eksploatacijom resursa država koje su bile pod engleskom kolonijalnom vlašću. Mnoge sportske discipline za koje smatramo da su nastale u Engleskoj, u svojoj osnovi su lokalne i plemenske igre raznih porobljenih naroda - koje su Englezi sa svojih osvajačkih pohoda pokupili, doveli na ostrvo, prepakovali i kasnije predstavili kao svoj produkt. Da bi sve to bilo moguće, glavni preduslov je bio: konstantno englesko kolonijalno prisustvo. Morali su da budu svuda i uvek, da upravljaju situacijom, odlučuju o životu i smrti i naravno- da eksploatišu resurse. Ipak, velike promene u svetu u 19. i u prvoj polovini 20. veka, dovele su do raspada klasičnog kolonijalizma i do stvaranja velikog broja "nezavisnih" država. Takav rasplet događaja- značio je da pomenuto englesko "prisustvo", više nije bilo moguće u obliku na koji su oni do tada navikli. No, dovitljivi Englezi se nisu odrekli svoje suštine. Naprotiv, samo su joj zamenili formu, ili da se slikovito izrazim: "Na svoje gvozdene ruke navukli su svilene rukavice". Vođeni željom da i dalje zadrže poziciju "dežurnog svetskog policajca", pre nešto više od jednog veka, Englezi su izmislili i na svet doneli svoju najznačajniju umotvorinu-izum i patent, po imenu: KRIZA! Da baš tako KRIZA! Nju Englezi, nisu uzeli ili ukrali. Ne, ona je englesko čedo, osmišljena da bude "prva dama" NEOkolonijalizma, "čelična lejdi" koja u pakovanju izvoznog proizvoda, kao predhodnica tzv. demokratije i Novog svetskog poretka, baca u moderna ropstva: male, zbunjene i često nedozrele narode. Englezi su zadnjih stotinak godina, više izvezli krize- nego bilo koji drugi proizvod sa ostrva. I baš zahvaljujući njoj, toj kreaciji svoje imperijalističke svesti, uspeli su da dođu i ostanu tamo, gde ranije vojničkom čizmom nisu mogli. Apropo onog dela sa početka ove priče, vezanog za igru u četiri čina. Sve po starom dobrom oprobanom receptu. Počinje izvozom krize u prvom činu- da zbuni, sludi i posvađa... Sledeći korak kaže- ostaviti krizu da u drugom i tećem činu učini svoje. I na kraju, kontrola krize u četvrtom činu, za večno englesko prisustvo- preko gospode u elegantnim odelima, čija kolokvijalna zvanja: diplomata, visokih predstavnika, lobista, investitora, kreditora, u stvari iza crnog smokinga, kriju ime njihove prave funkcije, koja se zove: TUTOR!

Englezi i mi

Samo su naivni Srbi poverovali da smo, svojom nezavisnošću u 19. veku, dobili priliku da uspostavimo ravnopravne odnose sa Englezima. To pogrešno ubeđenje se, na našu štetu, kod dela naroda i političkih struktura zadržalo do danas. Prosto je neverovatno, ali Englezi i mi, kao da smo u našoj neprekidnoj trci u dva odvojena koloseka "zlobe i naivnosti" sa večitim pitanjem: Ko će u svom koloseku dalje stići? Na žalost po nas, mi pobeđujemo. Ne mogu oni toliko da nam rade o glavi, koliko smo mi u stanju da verujemo da to nije tako. Za Engleze mi nikada nismo bili ravnopravni. Srbi su za njih uvek bili "mali", što znači nedostojni države. Pazite, namerno kažem "mali", a ne "malobrojni", jer su za njih, i po njima "mali" i oni koji su mnogobrojniji od njih, kao npr. Indijci. Mali u kulturološkom smislu-znači nedostojni. Neki drugi su mali i u broju, što znači duplo nedostojni. Mi smo u očima Engleza, ili engleskih političkih elita (red je da se ogradim), trostruko nedostojni. Osim malog broja i po njima male kulture, naši slovenski koreni i pre svega slobodarski duh i pravoslavna vera kod njih izazivaju posebnu gnev. Pa tako za Srbe, osim poražavajućeg epiteta "mali", Englezi gotovo uvek dodaju i "mali Rusi"! Što znači neprijatelji!!!

Srbi su od strane Engleza, bili, jesu i biće percipirani kao najveći problem na Balkanu, remetilački faktor njihovim imperijalističkim ciljevima, ili kako je to neko davno rekao objašnjavajući kako zapadni narodi, između ostalih i Englezi gledaju na Srbe: Samo džomba na putu do Rusije! Zato će oni za nas uvek biti poput "zle kobi", koja nas stalno prati... Kao alergijska reakcija na svako naše uzvikivanje reči: sloboda, samostalnost, suverenitet. Juče Kosovo, danas Republika Srpska, sutra verovatno Vojvodina, Raška oblast i Preševska dolina... I tako u krug i u nedogled. Dok god mrdamo i dok god se ne pomirimo, da naš jezik može imati sve reči ovog sveta, sem jedne: SLOBODA, jer smo isuviše "mali" za nju. No, na nama je da budemo jaki i da opstanemo. I naravno, da jednom konačno shvatimo "šta nam Englezi zaista misle". Ako nas naša sopstvena istorija nije tome naučila, onda zaista i ne zaslužujemo bolje.

P.S. Tekst je posvećen engleskoj politici i engleskom imperijalizmu, uz svo poštovanje za sve dobro što je ova nacija dala svetu: od Šekspira, preko industrijske revolucije, do POP kulture. Ipak, koliko god da je važno izgovoriti reči hvale, koje pred ljudima moraju biti izgovorene, još je važnije igovoriti reči pokude, pogotovo one uperene prema vražjim političkim i ekonomskim elitama, reči koje pred Bogom jednostavno ne smeju biti prećutane.