Cloaca Maxima

Anđa je sela u Tajipov monstruozni zlatni presto, u onoj palati od čijeg šljaštećeg dekora gosti iz mesta dožive epileptični napad. Malo su se porukovali, malo su se dogovorili – zažmurim ti na ubijanje i progon sopstvenih građana, učvrstim ti ovu divnu foteljicu, a ti držiš izbeglice podalje od Rajhstaga.

U međuvremenu, ljudi su, smrznuti, prljavi, bolesni, tonuli u blato na ničijoj zemlji između Srbije i Hrvatske. Orban je podigao svoje bodljikave žice od kojih stradaju čak i srndaći, za koje samilosnu Evropu boli duša pošto su to naši, hrišćanski srndaći. U Nemačkoj urlaju ultradesničari, u Švedskoj pale izbegličke azile. Neki levat, gradonačelnik skrajnute, granične varoši, u video zapisu snimljenom u maniru akcionog filma, upozorava izbeglice da ne pokušavaju da prođu kroz Mađarsku. Drugi državni poslenik, ograničenih mentalnih i moralnih kapaciteta, objašnjava kako muslimani moraju poštovati pravila lične i javne higijene kako ne bi okužili njegov lepi grad. Treći takmičar u idiotizmu prima samo hrišćane. Naš sultan i ona hrvatska zamlata vade sablje iz gaća jedan na drugog. Svaka je prilika dobra da se steknu politički poeni.

Evropa se hvata tradicije, vere, kutlure i ostalih visokoparnih reči koje deluju isprazno i naduvano dok gledamo mrtva dečja telašca, očajne ljude mokre do kože. Evropa štiti svoje vrednosti: nadobudni elitizam, pravo na diskriminaciju, mržnju, ksenofobiju, ograđivanje u nacionalne torove, zatvaranje očiju pred nesrećom i ljudskom bedom, žmurenje na nasilje i praktikovanje nasilja. Evropa, u koju, puni nade, hrlimo, dokazuje da postoje građani prvog, drugog, trećeg, petog reda, i stoka koju treba nadojiti samo suzavcem i žicom sprečiti da nadire dalje. Evropa kojoj stremimo je Eden, dabome, ali da biste dospeli do biblijskog raja moraju se ispuniti određeni uslovi. Mora, naime, prvo da se umre.

Mržnja i strah su jednodušni i ima ih na svim nivoima: od krezubih morona naoružanih bakljama do svilenoprstih plavookih intelektualaca koji se ubiše teoretišući o Islamu, nižim i višim kulturama, ili o opasnosti od akulturacije (one u teoriji nemoguće, naime da manjina preobrazi većinu). Svima im je zajednička vera da je istorija proces koji je završen i treba da se zaustavi tu, sa njima, dostignutim i doživljenim zlatnim dobom.

Samo treba razbrojati ko je podoban, ko nepodoban za kraj istorije.

Maglovite evropske vrednosti, ta civilizacija, koje su nam puna usta, stoji, uverena u svoje savršenstvo, neprovetrena, ograđena, izolovana u svojoj nadmenosti. Kao i svaka zagovnjena baruština, počinje da zaudara – smrdi od sopstvenog licemerja, zabludelosti i rastakanja svake ljudskosti.

Jadna li su ta milenijumska carstva koja se štite bodljikavim žicama i kerberolikim političarima, koja više ne prezaju od demonstracije nacističkih ideja i prakse. Bedne li su te stoletne vrednosti koje ugrožavaju krupnooka uplakana deca. 

Iva Radović