Putuj, Jevropo
Nikada nisam voleo putovanja, nekako sam uvek bio sputan svojim postojećim stanjem, inercijom, samozadovoljstvom koje me je čvrsto držalo za malo, prljavo, šugavo, ali moje detinjstvo, mladost, za lepljive uspomene, koje su duboko ukorenjivale sve moje korake ka drugačijem životu. Nikada nisam bio rob želje da imam više nego što mi treba, da, gomilajući novac, postajem važan sebi i drugima. Novac mi nikada nije bio cilj, već sredstvo za život! Tada još nisam znao da je novac droga, najstrašnija droga, zbog koje svi danas hrle ka Jevropi. Ali, nažalost, Jevropa nije što je nekad bila, ili nije ono što smo mislili da jeste.
Maske su pale kada smo, uz njenu nesebičnu pomoć, postali toliko slabi, da ta pokvarena gospođa može da igra sa nama otvorenim kartama. I pored naše slabosti i njene snage, Jevropa deli karte! Ona je krupije, zaustavljajući kuglicu na ruletu, gde i kad poželi, šteluje dobitke i gubitke, igra se s nama kulturno razvlačeći veštački, ledeni osmeh! Jevropa je postala pozorište apsurda, u kojem su glavni likovi lažne vrednosti, bogatstvo stečeno krađom, otimačinom i tlačenjem slabih i nemoćnih, perverzija, sodomija, licemerje, doslednost u nedoslednosti, gordost i oholost ljudi iz senke koji nam svima kroje živote.
Zato ja ne volim predstave jevropskog pozorišta apsurda! Ne mogu da aplaudiram onima koji stvaraju porodicu bez majke i žene, koji vakcinišu decu i kada ne treba, koji me zaprašuju, truju bolesnim idejama, genetski modifikovanom hranom i lekovima, koji me pljačkaju kamaćenjem kamatinih kamata, koji mi, menjajući prošlost i kreirajući mi budućnost, menjaju i sadašnjost, jedini pravi trenutak mog života. I pored sveg zla koje nam nanose, oni žele da budemo zahvalni njihovoj nasušnoj potrebi da nas pretvore u jeftine nasmejane robove, koji će vredno raditi i uredno vraćati sve pozajmice na bankovnim računima, koje nam velikodušno daju da bismo dobrovoljno ugazili u dužničko ropstvo... Dozvoljeni minus je finansijsko živo blato, luciferska podvala čoveku, koji brojke na svom bankovnom računu voli više nego sebe samog! To je ono što nas vodi u sopstvenu propast, u kandže bankarske mafije, koja bezvrednom papiru daje vrednost koju ona poželi!
Kako se spasiti dobročiniteljske, humane Jevrope, kako prepoznati našminkane bolesti koje nam nude? Koji je lek, koji je odgovor na najjaču kartu Novog svetskog poretka? Lek je ono šta nam je Bog dao. Zdrava hrana, pitka voda, čist vazduh – to su naše najjače karte, zato im ne dajmo našu zemlju, naše nebo, naše njive, reke i izvore, jer samo tako ćemo uvek biti zaštićeni od njihove brige za našu ekonomiju, za naše rude, za energente, za naše male, sitne, jeftine, ali jedine živote...
Putuj, Jevropo, moj život ne možeš da kupiš! Ne možeš da kupiš moja sećanja, moje snove i nadanja... Ti živiš od interesa, a ja od ljubavi, ne možemo da putujemo istom klasom! Moj put nije asfaltiran, prašnjav je i blatnjav, ali je moj! Moje cipele su stare i deformisane, žuljaju mi noge, ali mi žuljaju i slobodne misli, koje ti ne daju da zavučeš svoje luciferske kandže u moju dušu. Putuj, Jevropo, ne čekaj Godoa...
Bratislav Rosandić