Strateški cilj Srbije

Ako je tačno da je ulazak u EU strateški cilj Srbije kao što to predstavlja Aleksandar Vučić, i iz nama nekih nedefinisanih razloga, nebitno, nametne nam se brzi ulazak u EU, Srbija bi znači ispunila svoj strateški cilj i onda se postavlja pitanje šta dalje?

Da li bi to bio kraj istorije? Kraj postojanja? Da li bi se rešio i jedan gorući problem u Srbiji, a koliko ih je? Da li bi se najzad „normalno“ živelo i šta je normalnost u njegovim rečima, a kako je građanin Srbije percipira?

Ili je u pitanju nedostižan cilj, šargarepa na koncu i Aleksandar Vučić to vrlo dobro zna i zato taj efemerni prelaz u prostor budućnosti označava kao strateški cilj da bi sebi kupio vreme za nova obećanja u stilu „za godinu ili dve“ biće urađeno itd.? U prilog opcije nedostižnog cilja govori i stalno pominjanje od strane Vučića stanja svesti u narodu koje treba da se menja da bi se taj cilj postigao. Licemernim izgovorima i poštapalačkim zalaganjem daje nam do znanja da smo baš za sve, krivi mi.

A kako stvari stoje u suštini? Ni jednom nije pomenuo balast nasleđa, niti se kritički osvrnuo na prošlo vreme od kojeg današnje stanje potiče. Ono traje od nametnutih izbora u prošlosti i nastavlja se pogrešnim izborima kroz vreme. Ni jednom nije priznao svoje krivice. Nije se samokritički osvrnuo na svoje lične izbore, niti izbore svojih najbližih saradnika koji ni po čemu nisu dostojni, a još manje kompetentni, da budu na funkcijama na kojima su postavljeni (izuzev kvalifikacije idolopoklonika kao jedini preduslov) i nikada nije kritički, javno analizirao sve loše strane koje sa sobom donosi ulazak u EU. A malo li ih je!

Aleksandar Vučić živi u jednobojnom svetu i za njega je američki pogled na svet, preuzet od EU jedini mogući. Svet koji se deli na loše i dobre momke. Oni su u svemu dobri, a mi smo u svemu loši i mi smo krivi što smo takvi, a on će da nas učini dobrima i takve novokomponovane Srbe da uvede u EU. Tragičnost ovakvog stava će se Vučiću, prvome olupati o glavu kada ga EU bude pustila niz vodu kao i svaki potrošački, potrošni artikal za jednokratnu upotrebu. Po istom principu po kojem se, u naprednim kapitalističkim društvima više ništa ne pravi da traje, već da ispuni svoju vremensku namenu, bio to par cipela, frižider ili automobil i on će, Aleksandar Vučić, kada mu prođe garancija, a blizu je, vrlo blizu, da završi na reciklažnom smeću.

Šta nam govori stvarnost? Srbija i bez pristupnog dogovora sa EU ima ugovor o slobodnom protoku ljudi i robe i taj ugovor je sasvim dovoljan jednoj zemlji da se razvija suvereno i slobodno. Tržište EU nam je otvoreno. Tržište Ruske federacije i zemalja koje oko nje gravitiraju, takođe. Sva druga tržišta su nam takođe otvorena, jer princip globalizacije podrazumeva slobodnu utakmicu u kojoj kvalitet i cena odlučuju o ishodniku. U principu. Ali, po tom istom principu, ko nama može da zabrani da recimo poslujemo sa Brazilom, Nigerijom ili Tajlandom? Niko. Da li smo sposobni, e to već zavisi od nas, a nikako od našeg ulaska, ili ne, u neku veću zajednicu u kojoj bi, po (ne)moći broja stanovnika služili za dizanje ruku i nadglasavanje.

Ne, rešenje nije u proizvoljnim predlozima Aleksandra Vučića čiji je lični cilj da ostavi neizbrisivi trag u srpskoj istoriji (i za to ima šanse, ali ne putem kojim je poveo društvo). Žargonski rečeno, našta se on loži? Šta to njega pali? Pali ga trag u vremenu, istorijsko sećanje, pominjanje pokolenja, pali ga da posle Svetog Save, Dušana Silnog, Karađorđa, Petra Petrovića Njegoša, Kralja Petra, Draže Mihailovića i on uđe u besmrtne Srbe!

Kako? Izdajom srpskih nacionalnih interesa u ime lažnog strateškog cilja razvodnjava nacije u EU čorbi, građevinskom renovacijom školskih toaleta, krpljenjem drumova koji se po Srbiji oru od kako je turska noga kročila na Balkan, postavljanjem gorih od sebe uz sebe da mu senku ne nagaze, nemačkarenjem, uvođenjem u društveni život Srba principa nemačkog naroda za koje je najveći stvaralac nemačke moderne književnosti, Tomas Bernhard, napisao: “U Nemačkoj, ljudi se uopšte ne otimaju za nezavisnost i samostalnost, za svoj sopstveni prirodni razvoj, nego samo za te diplome i titule, i oni bi u svako doba umrli za te diplome i titule kad bi im se bez ikakvih preduslova davale i uručivale, to je istina koja razgolićuje i deprimira.“

Dragan Pajović