Ujedinjenje

Nemačka je kažnjena za svoju agresivnu, ekspanzionističku i genocidnu politiku podelom, nakon Drugog Svetskog Rata. Četrdeset i četiri godine kasnije se ujedinila u Veliku Nemačku. I taj dan slavi. A nameće i drugima da ga slave. Svoje ujedinjenje je premazala slojem farbe marke: „Pobeda nad komunizmom“.

Srbija je kažnjena u poslednjoj godini dvadesetog veka za svoju, po istim principima koji vladaju u globalističkom svetu, agresivnu politiku prema određenoj grupi svojih građana i zbog neproporcijalne upotrebe sile. Isto tako, podelom.

Na sličan način na koji je istočni deo Nemačke okupiran od ideološki različite grupacije i južni deo Srbije je odvojen od svoje matice iz etničkih razloga koji su se poklopili sa većinskim biračkim sistemom.

I tu se sličnost između Nemačke i Srbije ne završava. Postoji u Srbiji jedan dan, jedan praznik, jedno ujedinjenje, koje je zaboravljeno.

Nemci slave svoje. A šta je sa nama?                                  

Istorijsko, prirodno i demokratsko. I desilo se na današnji dan. 26 novembar 1918.

Dan Ujedinjenja Srpstva.

Dan koji se proslavljao u periodu  između dva svetska rata, a koji su ukinuli novi gospodari, revolucionarne vlasti, komunisti.

Nije na odmet da ga se prisetimo. U Prvom i Drugom Balkanskom Ratu, Srbija je oslobodila svoje južne krajeve od otomanske vlasti. A onda su redom skupštine krajeva u kojima je srpski narod bio većinski, izglasale prisajedinjenje sa maticom. Skupština u Novom  Sadu, u Sarajevu i najzad Skupština u Podgorici 26. Novembra, danom koji se od tada slavi kao dan ujedinjenja Srpstva.

Dalje i sami znate. Kao u lošem braku, Srbija je uz pomoć provodadžija iz zapadne Evrope ušla u brak sa Hrvatskom i Slovenijom. Brak u troje nikada nikome nije doneo sreće i samo je bilo pitanje dana kada će se raspasti. Svejedno, tadašnja  Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ili potonja Jugoslavija.

Politička zvezda padalica koja je prošla svetskim nebom u tom periodu, komunizam obnevidela je mnoge narode  i nanela neprocenjivu štetu. Srbija je kažnjena za svoju odanost i principijelnost. Nakon Pariza, Beograd je primio najveći broj takozvanih belih Rusa, onih Rusa  koji nisu prihvatili i prigrlili komunizam. I sovjetski vlastodržac i tiranin, gruzijac Staljin, joj to nije oprostio. U istom periodu kada su počele čistke u Sovjetskom Savezu, otvaranje prvih logora i kada je jedan sistem počeo da pokazuje svoje pravo lice, odlučeno je i da Srbija mora da se kazni cepanjem i rasparčavanjem.

A kada su došli na vlast uz pomoć sporazuma Staljina sa Čerčilom, komunisti su sproveli u delo svoju zamisao. Nakon početnog perioda kolektivizacije i obračuna sa opozicijom u sopstvenim redovima, jugoslovenski komunisti su u poznom periodu šezdesetih, izmislili nove narode i podelili teritorije Srbije. Za one koji su rođeni pre tog perioda, znaju da su tada „rođeni“ neki narodi i narodnosti sa elementima geografskog i verskog porekla.

Izjednačili su se oni koji su u brak uneli kuću i drugi sa jednosobnim stanom. A protivnici privatne svojine, komunisti su rasparčali tu srpsku kuću na sobice i sobičke. Za to vreme, na  Zapadu, ni reč. Tišina. Ćutanje. A onda su došle devedesete.

Tako smo stigli do situacije da nas je „Istok“ rasparčao, a „Zapad“ to legitimisao.

 Nosimo i mi sami deo odgovornosti. Tačno pre 100 godina u jednoj od prvih borbi tek započetog svetskog sukoba srpske trupe su negde u blizini Drine opkolile jednu austro-ugarsku jedinicu i uputile joj poziv na predaju. A šta su dobili kao odgovor?

Srbi se ne predaju!

Da, tako je bilo pre Ujedinjenja. Srbi su živeli širom Balkana, na okupiranim teritorijama od strane Otomanske Imperije ili Austro-Ugarske Carevine. Sa velikim žrtvama, sjajnim vojnim uspesima  protkanim iskonskim patriotizmom, pobednička Srbija je nesebično oslobodila, ne samo sve svoje okupirane teritorije od Strumice do Kupe, nego je i drugim zapadnim slovenima, koji su svoje bitisanje proveli pod prizmom stranih sila, Hrvatskoj i Sloveniji donela slobodu i ponudila im zajednički državni okvir.

Ta velikodušnost je teško kažnjena. Prvo ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića 1934., a potom i genocidom nad Srbima tokom Drugog Svetskog Rata.

Ti ljudi, naši čukun-, naši pra-, naši dedovi ostvarili su po prvi put  legitimno pravo vaskolikog naroda da živi ujedinjen u jednoj državi.

A mi?

Mi im dugujemo pravo na sećanje.

Srećan Vam praznik, 26. Novembar, Dan Ujedinjenja Srpstva!

Dragan Pajović