Farbanje naroda, farbanje zastave i ostala lagalizacija

O, narode moj…! Čestitam! Zahvaljujući mojoj mudroj, ozbiljnoj i odgovornoj politici, zahvaljujući mojoj brizi za naš narod,  za naš sport, za naše reprezentativce, kao i za navijače u fantomkama, Srbija je, samo u zadnjih mesec dana, postigla neviđene uspehe: osvojila je zlatnu medalju u košarci, a u fudbalu je deklasirala Englesku sa 6:0!

Šta, ovo vam zvuči kao monti-pajtonovska  zajebancija? Kao sprdačina iz Top-liste nadrealista? Onda očigledno niste zadnjih desetak godina  gledali dnevnik na Pinku, RTS-u, Hepiju… Ma, na bilo kojoj televiziji iz Gebels-Vučićević produkcije.

U zemlji u kojoj je proizvodnja zvanične istine najprofitabilnija industrijska grana, objektivne činjenice su prihvatljive samo ukoliko ne ugrožavaju nekoga, bilo našu vlast, bilo naše iluzije.

Zašto bi  broj primljenih koševa ili golova urušavao bajkovito samozavaravanje da smo najbolji u svemu: u košarci, fudbalu, privrednom razvoju, vojnoj snazi, visini penzija ili efikasnosti administracije?

Zašto bismo prihvatali žalosnu činjenicu da Voljeni Vođa – onaj koji je do pre neku godinu određivao koliko sajli ide u žičaru i kako se sanira klizište na koridoru – nije  svemogući Gospod? Ili bar Hitler, Staljin, Kim Džong Un…?

Zar On (ili se kaže Un?) više nije u stanju da na vojnu paradu dovede strane državnike, nego samo holivudske džiu-džicu plaćenike i po nekog šeika? Da, baš onog kome je poklonio centar Beograda i 170 000 hektara najplodnijieg vojvođanskog zemljišta?

Uh, blamaža se nastavlja…

Šta, naša, regionalno najmoćnija vojna velesila, nije u stanju čak ni da sašije državnu trobojku za paradu? Pa siroti pitomci (ili se kaže „pitonci“?) nose pederoliku, štraftastu zastavu? Ili je to najava žalosne činjenice da – u slučaju sprečenosti Velikog Aleka, a po Ustavu Republike Srbije! – naša mucava lezbača postaje Vrhovni komandant?

Šta, performans nekoliko plaćenih „rafalki“ da dolete iz Pariza, malo se vrckaju na beogradskom nebu, a onda vrate u svoj aero-bordel, nije uključen u cenu? Pa zar nije svaki građanin ove zemlje (uključujući i novorođenčad!) već kešnuo 400 evra za onaj Vučićev strasni zagrljaj sa Makronom.  Onaj kojim je kupio francusku, protiv NATO snaga neupotrebljivu avijaciju!

Ima još? Nažalost, da!

Po kurformerskim dilerima ugodne stvarnosti, naš Veliki Vođa je opet, po ko zna koji put, i Ujedinjenim nacijama i svetskim silama tresnuo u lice „našu istinu“. Mada, kao što se lepo vidi na snimku prazne  sale Generalne skupštine, jedini aplauz je dobio od svojih profesionalnih, ljigavih, „acosrbine“, tapšača.

Čekaj, pri tom je i ponudio „Beograd kao mesto dijaloga svih sukobljenih strana“?! Hm, jel to podrazumeva da maskirani batinaši lemaju jednu, nepodobnu i neposlušnu stranu? Ili samo suzavac, kordon i zabranu ulaska u salu?

Jer, ne zaboravimo, Mali Alek je, u prvih desetak godina svoje vladarske igraonice, umesto dijaloga i polemike, nudio političkim protivnicima isključivo tinejdžersku, uličarsku tabačinu. Onda je (koliko-toliko) sazreo, shvatio da je sredovečni sisoje i poslao žandarmeriju na neistomišljenike. Kakav, be, Marić, Sarapa, Jovanjica... TV kanalizacija vrši posao, ali nema bolje poluge vlasti od pandurskog pendreka!

Naravno, pri tom nije izostalo ni bacanja mrvica. U Njujorku, na Ist Riveru (ili u Moskvi i na istoimenoj reci) to više ne prolazi, ali ovde, u Srbiji, somovi i klenovi se pecaju tako što se u mutnu Moravu baci nešto ukusno, nešto zbog čega će plen, omamljen demagogijom, opet i uvek da jurne na Alekovu udicu.

A na udici okačenoj za vladarski presto nesmenjiva vlast je nudila:

Srpsko Kosovo, zaštitu našeg naroda, privredni procvat, višestruku erekciju penzija, ulazak u EU, iskorenjivanje korupcije, karte za beogradski metro, stanove za studente, jeftin parizer (uz Monina 2 jaja), suzbijanje marži (i neposlušnih TV kanala), itd, itd…

Zbog svega toga, za kraj, zaključak:

Najnoviji crvić na udici, najnovije bućkanje u mulju političke žabokrečine, ova „legalizacija za 100 evra“, samo je nastavak (više)decenijske lagalizacije.

„Ozbiljna i odgovorna vlast“ je mogla, uz samoproklamovanu privrženost legalnosti, za  13 godina apsolutne svemoći, da reši i mnogo veće probleme od Tričkove šupe u Dudulajcu ili Đošine pušnice u babinoj avliji.

Činjenica je da najveće nelegalne gradnje u Srbiji nisu po seoskim periferijama. Najveća nelegalna gradnja je u samom srcu ovog nakaradnog sistema. U pitanju je vazelinska piramida,ona ona pod kojom se urušila sama država Srbija. Ona u kojoj njen Predsednik, umesto da deli ordenje, postrojava počasnu gardu (i radi sve ostalo što piše u Ustavu) dovodi razne Macute, Brnabićke (i ostale nesposobne ljigavce tipa Babić, Mona, Zavetnica, Drobnjak...) da bi izlivom svoje pljuvačke po njima obezbedio sebi plovnost do nesmenjivosti.

Jer, ljudi, aman, koliko puta smo, u zadnjih 13 godina slušali o veličanstvenim uspesima našeg premudrog vladara?

Ulazak u samoslugu ili tretiranje Srbije u međunarodnim odnosima pokazuju da je takav uspeh samo polovičan. Za sada, koliko vidim, imamo samo – peh!