FT1P

Svako ko je ikada imao posla sa birokratijom u Srbiji (a to jeste bukvalno svako) zna na šta liči vađenje bilo kog od neophodnih, premda uobičajenih dokumenata. Neću ovde ni počinjati o tome koliko je besmisleno to što se uvek traži izvod iz matične knjige rođenih ili državljanstvo koji su mlađi od tri meseca, osim ako imate onaj posebni izvod, koje je isti kao i onaj koji nije poseban, a koji je trajan.

Ovde ću samo uporediti dva načina poslovanja, dve velike državne birokratije, srpske i nemačke.

U Srbiji se smatra praktično nemogućim, na nivou urbane legende, da neki od neophodnih dokumenata dobijete u manje od tri iteracije: raspitivanje na šalteru - uplata taksi i predaja zahteva - podizanje dokumenta

Ondulacija ili ‘ladna trajna sa druge strane staklenog zida sa otvorom na koji, da biste išta čuli uglavnom morate da naslonite celo uvo, uglavnom će vas obavestiti o brdu dokumenata i formulara koje morate prethodno popuniti, kao i o taksama koje morate da platite da biste željeni dokument dobili. Ili će vam samo tutnuti fotokopiranu i neravno isečenu cedulju sa brojem računa, svrhom uplate i iznosom iste. Vi samo treba da platite, u pogodno postavljenoj banci (jedan ili dva neuredna šaltera) u zgradi opštine, uz simboličnu proviziju od bar četrdesetak dinara.

Ta famozna „Republička administrativna taksa” jedan je od najefikasnijih i najneizbežnijih punjača republičkog budžeta. Porez možete izbeći da platite, ali RAT, kako većina, ne bez određene ironije skraćeno upisuje na uplatnicama, svakako vas čeka, neminovno kao sama smrt.

U pojedinim institucijama, recimo u MUP-u, zaživeli su i info-šalteri u kojima sedi osoba koja vam uz informaciju o taksama aljkavo i polupismeno popuni uplatnicu, hteli vi to ili ne, pa vam onda to uredno i naplati, sa sve fiskalnim računom na kome, bez blama, stoji stavka, „Popunjavanje uplatnice”. Preporučujem da isti račun bacite, spalite ili pojedete, da biste izbegli da vas oni koji taj račun vide, do kraja života zavitlavaju poređenjem sa mentalno zaostalom osobom.

Ne zaboravite dabome da proverite i da li je dokument koji predajete ili podižete uredno ispečatiran. To je u Srbiji neophodno. Šuma pečata na tom komadu hartije, krajnji je dokaz svakome da je birokratija odradila svoje, a oni veštiji, mogu čak i da otprate redosled lupanja istih, kao kakvu tajnu mapu koja pokazuje kroz koliko ruku je papir prošao dok nije došao do vas.

Naravno, sve i da imate sve prethodno potrebne dokumente i da ste uplatili sve neophodne takse, uvek je moguće da je negde između oglasne table odnosno šaltera i vaše agilnosti da sve to obezbedite, došlo do nigde naznačene promene propisa. To samo znači da će se lako desiti da kada dospete do šaltera, saznate da vam nedostaje bar još jedan, apsolutno neophodni dokument, uz već u sleng ubačenu frazu šalterske službenice - „Fali ti jedan papir!” (FT1P)

Ne jedan slom živaca, moždani udar, infarkt ili pucanje čira su se zbog toga desili.

Jedna od urbanih legendi kaže i da neke od dokumenata možete dobiti i onlajn upitom pojedinim opštinama, ali uz stepen informatičke pismenosti međ’ Srbima, sa obe strane šaltera, to je i dalje siva zona birokratije.

Mora li zaista tako?

Moje relativno skromno gastarbajtersko iskustvo govori suprotno.

U Nemačkoj, zemlji poznatoj po takođe ogromnom birokratskom aparatu, stvari su drastično drugačije. Postoje četiri načina podnošenja zahteva za dokumenta: lično, tj. na šalteru, potom onlajn, tj. elektronskom poštom, zatim faksom i na kraju redovnom poštom, koja je po mom iskustvu jedna od omiljenih nemačkih zanimacija.

Svi neophodni formulari su prisutni u elektronskoj formi na sajtovima organa lokalne i savezne vlasti. Svi potrebni kontakti su takođe na tim sajtovima, kao i osnovna uputstva šta se kome šalje. Detaljni spiskovi neophodne dokumentacije za zahteve su takođe tu.

I to zaista funkcioniše.

Sva neophodna dokumentacija iz domena socijalnog staranja (dečiji dodatak, materinski dodatak, dodatak za negu deteta, itd.) oslobođena je bilo kakvih taksi, sa savršeno logičnim objašnjenjem - em je u pitanju socijalna kategorija, em ste već sve to platili porezom.

Kojim god načinom da zahtev podnosite, odgovor ćete dobiti brzo. Mogućnost da ste propustili da pošaljete nešto od neophodnih dokumenata je vrlo mala, a čak i da se to desi, vaš zahtev neće odbiti, nego će vam javiti šta je to što još morate poslati. To onda šaljete mejlom ili faksom.

Sve što šaljete redovnom poštom može biti fotokopirano ili skenirano i odštampano, a isto važi i za lični odlazak na šalter, gde originale samo nosite na uvid, ako insistiraju.

Službenici vam redovno odgovaraju na mejlove, ako imate dodatna pitanja, a ne želite da telefonirate.

Sva tražena rešenja i ostala dokumenta vam na kraju šalju na kućnu adresu, bez potrebe da dolazite do šaltera u opštini.

Na kraju, praktično nijedno rešenje ili dokument nema na sebi pečat. To je jednostavno nepotrebno, jer u Nemačkoj nema mnogo onih koji će ovakve stvari falsifikovati, a sa druge strane, poreklo svakog dokumenta je brzo i lako proverljivo. Ne manje važno, za Nemce je potpis, a ne pečat, kranji dokaz validnosti. Potpis je za njih zalog ličnog poštenja i garancija da vi lično stojite iza onoga što je napisano, umesto pečata neke tamo službe.

Znam da sada klatite glavom uz blagi podsmeh.

I ja sam kada su mi to prvi put rekli…

Priznajem.

Marko Ekmedžić