Gospodari naših života

Svi smo se suočili tokom života sa situacijama u kojima smo delovali zatečeno i bespomoćno pred nekim stavom, postupkom, rečima ili činjenjem od strane drugih ljudi, birokratske administracije, institucija i vlasti, a samo zarad njihove dominantne pozicije.

Utisak je bio ravan propadanju i nestajanju. Utisak nemoći naspram namernog ili subjektivnog neshvatanja i nerazumevanja. Nakon tih trenutaka, kojih se nerado sećamo, a koje nam vreme izbaci na obalu svesti poput plastičnog otpada koji pluta našim rekama, uvek smognemo snage da se preispitamo i da analiziramo situaciju. Koliko je vremenska distanca veća toliko nam je nataloženi usud bliži i razumljiviji.

Vremenska distanca popuni pore i bore na licu života dok se potok samopouzdanja ne ispuni razdragano otopljenim lanjskim snegom i obilnim prolećnim kišama. Uz potok zavijori vetar novih nada, travke se uzdignu osiono kan da bi nebesa poljubile, a životinjski svet, svoje dragocene dane ispunjava prinošenjem žrtvi na oltaru plodnosti.

Vraćanjem vere, nade i ljubavi, povraćajem uverenja i ubeđenja, sticanjem samopouzdanja i opasavanjem poniznosti, mi ponovo gospodarimo našim životima. Onog trenutka, kada odlučimo da se suprotstavimo sebi sličnima i damo im do znanja da smo sami sebi gospodari života, jer mi odlučujemo da li ćemo i kako da živimo, mi prestajemo da budemo bezvredni i beznačajni u očima onih sa kojima se suočavamo.

U tom suočavanju Oni ili Mi, oni nama ne trebaju, a mi njima trebamo. Potrebni smo im da opravdaju svoje postojanje, akcije i nagone. Njima treba naš glas na izborima, naš novac u poreskoj kasi, naše dažbine za svakodnevni život (za sada se još samo vazduh i hodanje ne naplaćuju, ali sačekajte, naći će načina finansijske nadoknade i za darove prirode), mi njima trebamo živi da bi gospodarili našim životima usled naših slabosti, navika i robovanja materiji.

Nezavisno od integracije Srbije u EU, ulazak ili ne, pristupanje nekoj drugoj strukturi u budućnosti ili suverenog  delovanja na balkanskoj vetrometini, svet se suzio, ubrzao i definitivno toliko promenio da čak više nije ni pitanje izbora načina života, ili opstanka, već je u pitanju stvaranje nove ljudske prirode prilagođene na brže i temeljitije promene. U obavezi smo  da postanemo nezaobilazni. Da se dograđujemo, edukujemo, da saznajemo, da shvatamo i primenjujemo, da preuzmemo sve dobro i nakalemimo ga za budućnost. Da van postojećih struktura delujemo samostalno ili samoorganizovano u cilju ličnog i opšteg boljitka. Da u konkurenciji vitalnih podignemo, ne samo individualni, već opšti stepen prosvećenosti. Da zagospodarimo onim što ne može da nam se otme i uzme, što nije materijalno i što se može svuda i uvek koristiti i primeniti. Onim čija je vrednost nemerljiva, sadržajna i temeljita. Da zagospodarimo znanjem i umećem.

Bez oholosti i lažne skromnosti. Smerno i postojano. Srpski. Bez patetike i teških reči. Jer svet se osvaja koliko oružjem i novcem, toliko i idejama. I četvrtog nema. Za prva dva nemamo snage, a i vreme je isteklo.  A nema tog ljudskog stvorenja koje nema određeni dar. Zato cilj treba da bude da se taj dar otkrije, od vrtića, preko škole i porodice, do društva. I da se razvije i podeli sa drugima. Samo tako, ali samo tako, uzgajanjem darova i podelom istih sa društvom, mi bogatimo druge i sebe. Mi gospodarimo svojim životima.

Nakon industrijskog, državnog i finansijskog kapitalizma, svet, da bi opstao mora da uđe u fazu kapitalizma znanja iliti obrazovnog kapitalizma. A konture  i obrisi novih društvenih procesa se već naziru. Mašine i roboti su odavno već zamenili puku fizičku radnu snagu u razvijenim zemljama, odliv mozgova ili sivog, moždanog  kapitala je sve značajniji u svakoj zemlji, slabljenje srednje klase i rasterećivanje birokratsko-administrativnih struktura isto to nagoveštava, a koncentracija takozvanih mozgova  u određenim sredinama koje kapital koriste prvenstveno u R&D, istraživačko-razvojne svrhe je okosnica za pripremu i stvaranje novih društvenih odnosa.

Mi smo zakasnili na prethodne sastanke. Naše revolucije su bile surove i krvave, a ne radne i stvaralačke. Pred nama je nov izazov. Sastanak za budućnost. Za opstanak. Novi, umni oblik kapitalizma će neumitno za vrlo dug period, da raspodeli karte na planetnom stolu. Bitno je da učestvujemo u podeli, da sedimo za stolom i dobijemo svoje karte. A onda je nama da igramo. Da znanjem zagospodarimo svojim životima.

Šta to podrazumeva? Krenuti putem stvaralačkom i praktičnog znanja. Onog koje donosi i doprinosi. Koje se nameće samo po sebi i koje se prepoznaje i priznaje. Bolna strana je, ali to je bio njihov izbor, što se treba otarasiti onih koji mašu papirićima zvanim diplome, koje nigde u svetu ne vrede, čak ni za brisanje zadnjice i sprovesti opštu reviziju znanja i umeća, a ko opstane, taj će i da ostane!

Dragan Pajović