Hvala
Foto: 
RyanMcGuire

Hvala

Sećam se svojih snova, onih prvih, nevinih i naivnih. Skoro da se sećam i svojih prvih koraka. Sećam se svoje stidljivosti, bezobrazluka, razdraganosti i nestašluka. Sećam se da sam imala snove, da sam ih sanjala budna, sa glavom u oblacima, hodajući deset centimetara iznad zemlje. Sećam se i da sam ih prerano odbacila. Da su moje godine ljuljaški, klackalica, peska i žmurke ostale tamo negde. Nedovršene igre bez pobednika, napuštena igrališta bez smeha i graje.  Jer su mi drugi oduzeli detinjstvo. Jer su ga drugi pretvorili u prošlost pre nego što je uopšte i zaživelo. I ne sećam se žutih ljuljaški sa igrališta između zgrada, šarenih klackalica koje škripe, ne sećam se. Sećam se samo sive boje peska u kom smo se igrali, crne boje zemlje u kojoj smo bušili rupe za klikere, sećam se krvi na poderanom kolenu koje je majka sa puno ljubavi čistila, ljubila i prelepila flasterom...

I oduzeli su mi... Sve moje čokolade, kolače i snove od džemova i marmelada.

E pa gospodine predsedniče, premijeru, ministre ovog i onog sranja, ne može se tako. Sjebali ste naše snove, snove naših roditelja koje su za nas sanjali, ne može se tako. Nismo se tako dogovorili. Ne možete nas jahati godinama iz različitih fotelja i očekivati da nas leđa neće zaboleti. Evo mene već boli. Za vas me zabole, ali za našu decu me boli. Znam, znam. Svojoj ste deci obezbedili najbolja školovanja, iako znamo da su vam deca debili. Kupili ste im najskuplje automobile, iako znamo da će tim istim automobilima divljati ulicama Beograda, kupiti penzionere na pešačkim prelazima, bez kazne, bez posledica. A ne znam ja l vam neko dočarao živote naše dece? Je l vam neko objasnio da je za našu decu odlazak u bioskop, na sladoled, kupovina knjiga vrhunac zabave? O odlasku na more da i ne govorim. Želja i cilj svakog drugog stanovnika ove nesretnice jeste da jednog dana ode, zaključa sve za sobom i baci ključeve. Tako i ja. Sanjam da odvedem svoje sinove daleko odavde jer nas svakodnevno šamarate vezane za stolicu u smrdljivom i vlažnom podrumu koji se zove Srbija. Zato gospodo, zahvaljujući vama, vašoj deci, vašim kurvama i njihovim plastičnim sisama, letovanjima, zimovanjima, izmišljenim poslovnim putovanjima, računima u evropskim i svetskim buticima, auto salonima i turističkim agencijama, zato gospodo, ja evo, kopam rukama i nogama da odem odavde, iz zemlje koju volim, iz države koju prezirem. Jer bojim se gladi, bojim se bolesti, nemaštine, bojim se da mi sve čega se dohvatim izmiče iz ruku. Ko krade, laže, lakta se, sere po svemu, gazi po mrtvima i živima, prodaje obraz za sitnu lovu, moral mu je stran ili radi u vladi-ne boji se gladi. Nije fer...

Zato vas gospodo i napuštamo. Zato u ovoj zemlji nestaje mozgova. Jednog će dana svi otići u potragu za nečim boljim, jer gore ne može biti. Ostaće samo sirotinja čija deca neće moći da se školuju, čije će ideje i rešenja zauvek ostati po nekakvim trafikama, ladnjačama, šankovima lokalnih kafana, i to opet zahvaljujući zinulim guzicama vas i vaše dece. Hvala vam na tome. Ko zna do kad bi se trudili da nešto promenimo, uzalud, ko zna do kad bi gajili nadu da će negde, nekad krenuti na bolje. Ovako, nema nadanja, nema ni razočarenja. Nemamo želja, nemamo snova. Ne na ovoj geografskoj širini. Hvala vam. Biću vam zahvalna do kraja života. I svaki dan ću vam se zahvaljivati pominjući vam oca, majku i ostalu mnogobrojnu rodbinu. Hvala vam.

Bojana Ćebić Miletić

 

Komentari

Komentari