Intervju - Profesor Draško Grujić

Obrazovanjem se kao temom uglavnom bavimo kada se dogode štrajkovi prosvetnih radnika, u međuvremenu škole i obrazovanje su za širu zajednicu nevidljivi ili se povremno pojavljuju gotovo isključivo u negativnom kontekstu. Retko se dešava da se mediji bave pitanjima obrazovanja i ljudima koji su uključeni u obrazovni sistem, a još manje pitanjima obrazovne politike, strategije.

Profesor Draško Grujić, prosvetni savetnik, jedan je od ljudi koji se nikada nije ustezao da javno iznese svoje mišljenje o našem obrazovanju i društvenoj zbilji. Bili smo u prilici da ga slušamo na tribinama – javnim debatama, kao i na konferencijama koje su imale za cilj da osvetle određene oblasti obrazovnog sistema, kao i druga pitanja od šireg društvenog značaja.

- Imate običaj da kažete da ste se obrazovali za obrazovanje. Završili ste prosvetni, nastavni smer u gimnaziji u Vršcu, kao i Pedagošku akademiju , zatim je na red došao Učiteljski fakultet u Beogradu i magistarske studije na istom fakultetu, smer Upravljanje obrazovanjem i razvojem kadrova i to nije sve, vaša interesovanja su šira?

- Obrazovanje me zanima i kao drušveni fenomen i kao operativni način za promenu društvene stvarnosti, od mikro promena na polju realizacije časova do strukturnih, sistemskih koje se tiču čitave zajednice. Volim da istaknem da me je kao stručnjaka u oblasti obrazovanja izgaradio i projekat Aktivno učenje, a ne samo formalno institucionalno obrazovanje, projekat je uspeo da promeni okoštalu praksu u kojoj je dominirala nastava, ali nije bilo mnogo učenja na času i da težište rada i promišljanja pomeri sa nastavnika i nastavničke uloge  na učenika i učeničku ulogu u sticanju znanja, umenja, veština. Za mnoge pozitivne promene u našem obrazovnom sistemu možemo da zahvalimo baš ovom projektu. Prosvetni radnici se sada mnogo intenzivnije usavršavaju kako u školama i predškolskim ustanovama, tako i u ministarstvu. Za 12 godina koliko radim u Ministarstvu prosvete mogu da potvrdim da su prosvetni savetnici prošli toliko različitih obuka kod vrhunskih znalaca, stručnjaka, domaćih i stranih da su povećali svoje kompetencije i postali jedan od važnih resursa u obrazovnom sistemu, kao uostalom i većina prosvetnih radnika koji redovno rade na svom usavršavanju, ali naše društvo, društvena zajednica to ne koristi dovoljno, naročito se ne koristi dovoljno savetnička, savetodavna funkcija, koja u direktnom kontaktu i putem praćenja unapređuje obrazovni sistem, već više samo ona ocenjivačka, na žalost. Nezahvalna je to uloga. Mnoge naše kolege iz škola ne gledaju blagonaklono na posao koji radimo, jer ne žele da razumeju da smo svi u stvari na istom zadatku, a to je unapređivanje kvaliteta obrazovnog sistema. Država nas posmatra kao činovnike, administraciju a mi smo operativci koji su stalno na terenu u celoj državi i možemo da pružimo mnogo više i kod stvaranja različitih strategija, pisanja zakona, pravilnika jer predstavljamo bazu(nadležni smo za stručno-pedagoški nadzor u svim predškolskim, osnovnoškolskim i srednjoškolskim ustanovama u Srbiji) u ministarstvu i u isto vreme prestavljamo ministarstvo na terenu. Lokalne samouprave na čijoj se teritorije nalaze Školske uprave takođe nisu svesne da mogu imati brojne razvojne benefite ako se konsultuju sa savetnicima u upravama. Malo koja  lokalna samouprava ima jasan razvojni plan svoje opštine ili grada, a savetnici i u tome mogu da pomognu. Kada se izrađuje plan upisa u srednje škole samo u saradnji lokalne zajednice, privrede, tržišta rada i školskih uprava može se napraviti plan koji će obezbediti da deca po završenoj srednjoj školi mogu ući u svet rada, a ne nezaposlenosti. Mi u obrazovnom sistemu „proizvodimo kadar“.

- Više puta se u svojim javnim istupanjima istakli da je prosveta „primarna proizvodnja“. Šta to znači?

- To znači da je krajnje vreme da se prestane govoriti o prosveti kao potrošnji, da se obrazovanje posmatra kroz „javna davanja“ kao da su prosvetni radnici socijalni slučajevi koji dobijaju pomoć, a ne zarađuju platu. Dugo smo imali priču, u vreme socijalizma, da je prosveta društvena nadgradnja, a ja tvrdim da je temelj svakoj delatnosti u modernom društvu i da se bez jakog temelja ne može govoriti o bilo kakvoj gradnji i nadgradnji, niti o razvoju bilo koje delatnosti bez kvalitetnog obrazovanja.

- Koliko su sami nastavnici odgovorni za često negativan stav prema njima, mogu li nešto učiniti da se dogodi promena?

- Posao nastavnika nije ni jednostavan ni lak. Ne može svako da bude nastavnik. Podcenjuje se taj poziv. Naslušao sam se toga da se u školi radi od dvanaest do podne, da su dugi raspusti i sl. Krivice za negativne stavove ima na svim stranama. Priprema za nastavu oduzima veoma mnogo vremena, a to javnost ne vidi. Brojne su obaveze prosvetnih radnika i u stručnim timovima, većima, aktivima, angažovani su oko izrade obimne dokumentacije, školskog razvojnog planiranja, samovrednovanja, IOP-a... Toliki posao, pored redovnog rada sa učenicima, koji je tako odgovoran, mogu da iznesu samo profesionalci, jer se sve to radi da bi deci, učenicima obrazovno – vaspitni proces bio olakšan.  

- Koje korake preduzeti da se prosvetarima olakša posao?

- Olakšavanjem posla prosvetnim radnicima, olakšava se, indirekno ili direktno i deci, podiže se opšti kvalitet rada. Šta god radili bitno je da imamo jasan cilj, da odredimo ishode šta to želimo od škole, obrazovanja, šta je to što je važno i neophodno našoj deci za život, dalje školovanje, za rad. Koji je to korpus kvalitetnih i primenljivih znanja, veština, koji su to stavovi koje je bitno izgraditi, a šta spada u neophodna znanja koja moraju biti osnova za svako novo znanje, ili za opštu kulturu.  Neophodno je da odeljenja imaju maksimalno 24 učenika – to povećava kvalitet rada sa decom i čuva radna mesta, dakle pruža veći stepen sigurnosti nastavnicima. Nema razloga da u radnoj nastavi, bar tokom prva dva razreda, ima više od tri predmeta: maternjeg jezika, matematike i fizičkog vaspitanja; sadržaji koji se sada uče i veštine koje se stiču u okviru predmeta svet oko nas, muzička kultura, likovna kultura, mogu naći svoje mesto u koreliranim sadržajima sa prva tri predmeta. U starijim razredima takođe je moguće korelacijom smanjiti broj predmeta, približiti srodne oblasti i lakše graditi sistem primenljivog znanja. Postojanje brojnih izbornih predmeta treba preispitati. Sadržaj Građanskog vaspitanja bi se mogao realizovati na časovima odeljenjske zajednice/odeljenjskog starešine, a veronauka? Logičnije bi bilo da se nastava veronauke, s obzirom da je Srbija sekularna država, odvija u danima vikenda u crkvenim opštinama, dakle u prostoru verskih zajednica, gde postoji za to stručan kadar i da veroučitelji platu primaju od svoje verske zajednice. Mogao bi da postoji predmet istorija religije u starijim razredima srednje škole, kao izborni predmet. Sigurno bi sada večiti kritičari pitali koliko će onda časova nastavnici raditi? Takvo pitanje postavljaju samo ljudi koji misle da je rad u školi samo boravak u učionici. Ovde bi težište bilo na pripremi i kvalitetnoj realizaciji takvih celina, na kreativnom osmišljavanju takvog načina rada. Naravno, nemam ništa protiv odgovarajućih priručnika koje zovem - obrazovni minimum, u kojima bi bili dati predlozi realizacije svake nastavne jedinice, koji su pretodno propušteni kroz hiljadu filtera i koji potiču iz prakse, autora nastavnika. Ko je kreativniji neka radi bolje, ko nije ili mu „nije dan“, neka ne radi lošije od onoga kako je tu dato i dobit je velika. Treba formirati pored postojećih gimnazija za koje pada interesovanje i ekonomske gimnazije, tehničke gimnazije, medicinske gimnazije u kojima bi deca sticala i stručne i opšte obrazovanje. Srednje stručne škole, a ima sjajnih u Srbiji, koje to žele da ostanu treba da akcenat bace na smer, struku, a u službi struke treba da budu i opšte obrazovni predmeti. Logično bi bilo da npr. kuvar uči istoriju gastronomije, trgovac istoriju trgovine, a ne isto što se uči na bilo kojom drugom smeru. Isto važi i za druge opšteobrazovne predmete, i za matematiku i fiziku, koja je u velikom broju smerova prisutna, kao u npr. jezičkom u gimnaziji. Gubi se latinski jezik u jezičkom smeru, ali ostaje fizika. Potpuno besmisleno, osim ako se sadržaj tog predmeta ne približi smeru i svakodnevnom životu i učini popularnim. Mnogo je toga što treba promeniti i olakšati život i deci i roditeljima i nastavnicima.

Moja prijateljica i koleginica iz Bečeja je došla na dobru ideju – treba napraviti Komoru prosvetnih radnika, kakvu imaju advokati i lekari, sa svim ovlašćenjima koje imaju i njihove komore. To je možda način da se i ova profesija tako važna, a tako malo poštovana uzdigne u red advokatske i lekarske. Sindikata je mnogo, a jedno telo tog ranga koje brani struku bi u svakom pogledu bilo važan činilac u pozicioniranju nastavničkog zvanja u društvu. Država koje ima ponižene prosvetne radnike ne može da očekuje nikakav boljitak. Čujem, često, da je mnogo kukolja u tom prosvetarskom žitu, ali kada taj posao bude prestižan, tražen, cenjen – kukolju tu neće biti mesta. Ulaganje u obrazovanje jeste ulaganje u budućnost. Prosvetni radnici ne zaslužuju tretman kakav imaju u društvu, ali opet, postavlja se pitanje gde je prosveta pogrešila kada je naše društvo toliko neprosvećeno, kada ima toliko nepismenih u svakom pogledu? Čak i onom normalnom, socijalističkom sistemu koji je pokazivao brigu za čoveka i mnogo više podsticao želju za obrazovanjem mnogi su se provukli. Posle samoupravnog socijalizma, početkom devedesetih dobili smo kleptokratski kretenizam i sav sunovrat je rezultat tog perioda koji  po mišljenju mnogih još traje. Smeta mi taj manir na ovim našim prostorima da se obrazovanom čoveku ignoranti podsmevaju i da je to društveno prihvatljivo, od Karađorđa, kada se njegovo nepismeno okruženje rugalo velikom Dositeju,   do danas. Hiperprodukcija nepotrebnog nazovi naučnog kadra tome svakako ne pomaže. Nikada mi neće biti jasno šta će nekome zvanje, ako nema znanje, čemu služe titule bez pokrića? Nušić je i dalje aktuelan kao i Domanović i Dis. Malo toga se promenilo u poslednjih sto godina.

- Verujem da nije sve ostalo isto poslednjih sto godina?

- Naravno da je bilo promena posle drugog svetskog rata, u vreme socijalizma, kada je država vodila računa da se i najsiromašniji mogu školovati, završavati fakultete, dobijati posao, stan, formirati porodicu i živeti život dostojan čoveka. To je bio sistem koji pružao šansu za promenu i obrazovnog i socijalnog statusa u društvu. Nivo koji smo postigli posle drugog svetskog rata u svim segmentima danas je nemoguće dostići. Urušen je solidan sistem da bi se „sposobni snašli“. O kapitalističkom uređenju kao društvu jednakih šansi ne želim da slušam, to su bajke za lakoverne. Naročito ne o ovom pomahnitalom liberal kapitalističko bankarskomafijaškom sistemu koji je trenutno vodeći u svetu i koji taj model želi da implementira gde god stigne.  Ako neko ne može da školuje svoju decu, jer ne može da preživi od minimalca, a drugi šalju svoju decu u prestižne škole po belom svetu, o kojim jednakim šansama govorimo? Ozakonjena nemogućnost da se vanredno studira, da se studira uz rad je još jedan žestok udar prema siromašnijim građanima koji se jedino mogu školovati ako imaju neku platu. To dodatno podstiče smanjenje broja obrazovanih građana i pomaže da se ne prekine začarani krug siromaštva. Veliki broj onih koji imaju para dolazi do diploma na neki lakši način, a takvi „stručnjaci“ teško da mogu pomoći da se bilo koji problem reši, ili da daju doprinos na radnom mestu ili u području struke i nauke.

- Kako smo po vašem mišljenju došli do svega toga?

- Početkom devedesetih dobili smo domaće i strane mađioničare koju su nam pokazivali jednom rukom šarene marame, a drugu nam zavlačili u džep. Dok smo pokušavali da preživimo ratove, sankcije, došlo je do stravične pljačke, uništenja privrede, rasprodaje ispod žita, nezabeležene otimačine, do totalnog osiromašenja svih građana, do nestanka tzv. srednjeg sloja – ko će tada misliti o kvalitetu nastave ili obrazovnog sistema? Kada smo se osvestili bilo je kasno. Ostali smo bez države, privrede, bez bilo kakvog sistema, obespravljeni. Niko za tu vrstu genocida nije odgovarao. Vrhunski sportisti, muzičari, umetnici uopšte, naučnici, ljudi koji su svojim zalaganjem, radom, produktima svoga rada i svoje pameti na transparetan način došli do novca imaju pravo da uživaju u tome, a sve ostalo – kontroverzni i sposobni, mesto im je iza brave, jer te pare kojima raspolažu su naše pare. Naravno, nema ni velike pljačke, ni velike otimačine bez pomoći države, a taj i takav sistem nije ni načet, a kamo li razgrađen. Kada slušam da država funkcioniše, postoji zahvaljujući takvim ljudima koje popularno zovu poslodavcima, (a ostali su nadničari, pa i nisu toliko bitni), njihovoj volji, da su oni motor i pokretač društva – to izaziva i bes i gađenje. Opljačkam te, oduzmem ti preduzeće, pa onda onim retkim preostalim srećnicima ponudim minimalac kojim treba da budu zadovoljni dok ih želim. Kada se razbole - napolje, ako su stariji – napolje. To je zločin, a ne privatizacija, reforma, ili šta već. Retrogradni polurobovlasnički sistem. Za sve što ti ne valja sam si kriv. Da si sposoban bio bi toj i takvoj eliti. Strašno.

- Pominjali ste u više navrata amerikanizaciju. Šta taj pojam za vas predstavlja?

- Ništa pozitivno, svakako. Predstavlja urušavanje svih pravih vrednosti, svođenje čoveka na ekonomsku životinju, na potrošača, konzumenta raznog đubreta od GMO hrane, modernih nezdravih  odevnih predmeta, preko popularne kvazi kulture do zaglupljujućih masmedija. Da bi čovek bio konzument takvih jednokratnih proizvoda on mora da bude neobrazovan, jer je takav podložan manipulaciji, ne postavlja pitanja, ili bar ne ona prava. Obrazovni sistem se urušava i ako se ne razvija i ne jača. jer je i stagnacija propast, kada se to dešava onda se dobija roblje, jeftina radna snaga, lako zamenljivi alat na dve noge.

- Šta činiti da se to spreči?

- Najveći stepen odgovornosti prema građanima pokazuje se ulaganjem u zdravlje i obrazovanje svih, a prvenstveno dece. Zdravstveni sistem je postavljen tako da udaljava ljude od izlečenja, naročito ako nemaju sredstava da se leče privatno. Obrazovni sistem pokazuje istu tendenciju u začecima; i jednom i drugom se mora stati na put. To nije način, to ne vodi dobrom. Svaki čovek je važan, svako dete. Malo nas ima. Našoj generaciji mora biti zadatak podizanje opšteg obrazovnog nivoa nacije, kvaliteta obrazovanja i dostupnosti obrazovanja svima, bez obzira da li čovek bio siromašan ili bogat, da li živeo u univerzitetskim centrima, ili u dubokoj provinciji. Naš zadatak je, čak i da nestane duboka provnincija i da se svaki kraj zemlje pretvori se u važan deo kulturnog, obrazovnog miljea čitave Srbije.

- Znači, ima nade?

- Uvek ima nade. Prosvetni radnici su optimisti koji veruju u ono pozitivno u ljudima.

Jovica Živanović