Izvin’te malo smo se ubagovali

Ne, doduše, kao R2D2 ili Robo Cop, čak ne ni kao roboti Karela Čapeka koji su imali dovoljno smisla da se pobune protiv svojih tlačitelja. Postali smo roboti tihim, neprimetnim, evolutivnim putem. Napredovali smo toliko kao vrsta, da smo sami sebe dehumanizovali.

Moderan čovek je postao zavistan od androida, malih aparata koji nam služe kao telefoni, kompjuteri i pride zamenjuju pregršt drugih stvari koje su “neophodne čoveku kako bi funkcionisao”. Dakle, android može da se koristi kao: naprava za komunikaciju; može da služi kao izvor informacija; nepregledna enciklopedija koja sadrži odgovore na sva pitanja; on je mapa i  bioskop i muzički uređaj; baterijska lampa; pošta; banka; blagajna; prodavnica. Celokupni sadržaj ljudskih dostignuća, znanja i iskustava - u milimikronskom čipu (koji, za sada, još uvek nije ugrađen u naše mozgove, ali je definitivno postao neraskidivi deo ljudske anatomije; produžetak desne ruke). Android - kamen temeljac napretka i razvoja modernog pojedinca i celokupnog društva čiji je on deo, ali i kamen spoticanja za sve ono što čoveka čini čovekom.

Savladavanje teških problema oduvek je bilo glavni stimulans i pokretačka snaga u napretku čoveka. Rešavanje naizgled nerešivog, dovijanje i improvizacija, preduslovi su za kreativnost.

Ali šta će ovaj današnji klinac - naviknut na dostupnu i sažvakanu informaciju - da kreira u budućnosti?

Usled prekomerne (zlo)upotrebe, naših prijatelja androida, zatvoriće se knjižare i biblioteke, bioskopi, pozorišta... Prva stvar koja će da ode je jezik. U relativno bliskoj budućnosti, bićemo primorani da se svi služimo istim jezikom, najverovatnije engleskim, i to u nekoj njegovoj ofucanoj formi koja je prilagođena ljudima koji malo čitaju, brzo govore i imaju raspon pažnje unezverene veverice. Ove mlade generacije, već sada pokazuju jako malo strpljenja za razgovore i priče koje prete da potraju i da, ne daj Bože, imaju uvod, razradu i zaključak. Kada sam sela da napišem ovaj tekst čvrsto sam sebi obećala da neću da se pozivam na Orvela jer to je sada tako "mainstream." Ja ću da budem malo kreativnija (rekoh sebi odlučno.)  Ali kako ne pozvati se? Svi se i pozivaju na Orvela jer je činjenica da je čovek dosta toga predvideo, a kad smo već kod Orvela i kod jezika, reći ću samo jedno: Novogovor.

Niko  još, doduše,  nije seo da napravi rečnik srpskog novogovora ali kad bi neko seo da ga napiše, on bi glasio nekako ovako:

Rečnik srpskog novogovora:

Bleja:  druženje, zavitlavanje, žurka, razgovor, razonoda, razbibriga, komunikacija.

Retard:  džabalebaroš, vucibatina,  zabušant, bitanga, bezobraznik, glupak, neprijatelj.

Lik:  čovek, mladić, šarmer, simpatičan, duhovit čovek, dobričina.

Smor:  antipatičan, dosada, dokolica, nerad, džabalebarenje, čitanje, učenje.

Brat:  majka, otac, brat, sestra, drug, komšija, nepoznati prolaznik, taksista, prodavac.

Ono kao:  ali, mada, premda, medjutim, dakle,

E sad, kad bi tu bio kraj našim nevoljama, kada bi jedina posledica prekomerne upotrebe mobilnih telefona, androida i kompjutera bila zaglupljivanje i, najgori od svih paradoksa, asocijalno ponašanje usled boravka na socijalnim mrežama…

Iza Mire, međutim, vire… Još nekolicina đavolaka.

Prvi, prilično očigledan, đavolak je kontrole. Dok zurimo u svoje telefone i kompjutere i širokogrudo delimo svakojake informacije o sebi, neki tamo veliki brat (opet taj Orvel)  - nas posmatra.

Dakle, naši životi su kao neka B produkcijska ekranizacija Trumanovog šoua iz 1984. godine koga je napisao Karel Čapek. Mi to sve dopuštamo, iako svi o tome pričamo i svi smo strašno pametni na tu temu, mi nismo u stanju da se odupremo,  jer kad dođe vreme za ručak - valja to slikati za instagram. Suze mi navru na oči kada vidim ljude koji po parkovima, autobusima, restoranima sede sa android telefonima u rukama dok preko puta njih sedi neka lepa žena (koja takođe najveću pažnju poklanja svom telefonu,) dok pored njih promiču ljudi, minuti, sati, godišnja doba, život.

Mi koji smo malo matoriji i koji smo za sobom ostavili vreme u kome je knjiga bila najbolji prijatelj a odlazak u pozorište događaj koji se večno pamti; u kome je ulica bila druga kuća, a dugački razgovori najbolji lek protiv dosade, mi možda i možemo sebi da dozvolimo zadovoljstvo androida i interneta, ali kakva budućnost čeka ove nove generacije koje su odrasle "on line"? Oni ne umeju da naprave uzmak jer ne znaju za drugačiji život.

Nedavno mi je jedna klinka rekla, nakon što se malo zbunila: "Izvini, ubagovao mi se mozak." Ta rečenica zvuči prilično smešno i simpatično, ali je u stvari zastrašujući pokazatelj budućnosti.

Čip u mozgu?  Samo je pitanje vremena.

Ivana Gajić