Još jedan dan u raju

Dan je bio vreo, 37 stepeni. U prolazu ispod Zelenog venca u Beogradu čovek sedi, prekriven starim, prljavim, pocepanim šinjelom, neuredne kose i brade, izuzetno neprijatnog mirisa. U ruci drži flašu piva, otpija gutljaj i nerazumljivo nešto mumla sebi u bradu. Odjednom, počinje da psuje i urla: "...Mamu vam  vašu jebem! Zbog vas sam ostao na ulici! Oduzeli ste mi kuću, rasturili porodicu... Pušite ga... Jebala vas vlast..." Podiže se iz kreveta, tačnije sa kartona, baca šinjel i ostaje polunag, psuje još glasnije... Prolaznici ga gledaju sa gađenjem i panično ubrzavaju korak, ne sluteći da je on samo jedan od hiljade beskućnika u Srbiji.

U našoj državi u pokušaju u 2012. godini bilo je više od 10.000 beskućnika. A da tragedija bude veća, čak 900.000 ljudi u Srbiji živi u visokom riziku od gubljenja krova nad glavom! Beskućnici nisu samo ljudi sa osnovnom školom koji su ostali bez posla, ili nikada nisu radili, već su to i visokoobrazovane osobe, mlađe od 35 godina. Preventive od porasta broja beskućnika nema. Kada bi država za ovaj problem imala jasnu strategiju, možda bi bilo manje onih koji žive u kutiji, spavaju na pločniku ili betonu.

Kada dođe zima, svedoci smo toga da prihvatilišta ne mogu da prime sve ljude koji žive na ulici i znamo da je problem isti već godinama unazad. Zar je nemoguće napraviti neki veliki dom za beskućnike? Očigledno da jeste, jer o njima niko i ne razmišlja, uključujući i naše drage vođe. Vala u Beogradu ima napuštenih magacina, hala, koje bi najverovatnije mogle da se adaptiraju i da se tu omogući boravak beskućnicima – posebno tokom zimskih noći. Ali nema političke volje, humanost je nešto što se ne prepoznaje i ne prihvata.  

A mi koji imamo krov nad glavom?

I mi uglavnom zatvaramo oči. Provodimo još jedan dan u raju (o tome peva Fil Kolins u čuvenoj pesmi "Another day in paradise") i zaboravljamo da su i beskućnici deo tog našeg raja.

Miljan Paunović