Kapitalizam je bolest duše

Kapitalizam?! Dijagnoza: teška bolest! Truje krv, širi se na centralni nervni sistem, i u krajnjoj tački svoje metastaze, ubija nedefinisanu i nevidljivu formu od suštinskog značaja, zvanu "duša". Najteži oblik: liberalni kapitalizam. Uzrok: najčešće pohlepa i potreba za ekonomskom i svakom drugom dominacijom, u ređem slučaju - puka potreba za preživljavanjem. Najčešći simptomi ispoljavanja boleštije: gramzivost, otuđenost, sebičnost, sklonost autošovinizmu, nedostatak empatije; potpuno i svesno odbacivanje duha u korist materije. Prognoza: neizlečiva bolest! Sigurna smrt koja nastupa posle par decenija besmislenog i praznog života.

Kapitalizam i mi

Koliko god da kapitalizam posmatramo u najširem mogućem - društvenom kontekstu, njegova refleksija i uticaj na individuu je katastrofalna. Kapitalizam je pravio društvo, da bi pokvario čoveka! To danas bez griže savesti, a opet sa puno sigurnosti možemo reći. Naravno, potrebno je napraviti razliku između one osnovne želje za slobodnim tržištem i slobodnim protokom ljudi, robe, kapitala, i usluga, i ove nakazne slike, u koju se kapitalizam sa usput stečenim prefiksom "liberalni" poslednjih 30 godina pretvorio. Čini se da nijedna ideologija i nijedan društveni sistem, prvo u svojoj izgradnji, a kasnije i na vrhuncu svog delovanja, nisu sa tolikim gađenjem odbacili suštinu čovekovog bića i njegove primarne potrebe. Potrebu za državom, za nezavisnošću i suverenošću, za zastavom, za grbom, za himnom. Potrebu za radničkim dostojanstvom. Potrebu za svojinom, kako ličnom, tako i nacionalnom. Potrebu za porodicom. Pogotovo potrebu za porodicom! Kako bi uspeo da izgradi svoj veliki "makro" svet, kapitalizam je morao da uništi i obesmisli osnovne postulate "mikro" sveta svakog od nas. I možda je termin "obesmisliti" pravilniji od termina "uništiti"... Proces obesmišljavanja, koji vodi do samoodricanja iskonskog čoveka, iskonskog ljudskog bića i njegovo dovođenje do nivoa poslušnog i dobro programiranog robota, je davno počeo. Šta više, u punom je jeku i to sa "izuzetnim" rezultatima.

Sve što nas okružuje: političke partije, vladine i nevladine organizacije, razni investicioni fondovi, i većina medija, samo su sredstvo u rukama krupnog kapitala za postizanje "višeg cilja". Taj "viši cilj", odnosno enormno bogaćenje manje grupe ljudi, i njihova potpuna vlast nad resursima, kako prirodnim, tako i ljudskim, ima jedan osnovni preduslov: obesmisliti čoveka u ljudima. Čoveka roditelja, čoveka rođaka, čoveka komšiju, čoveka radnika, čoveka intelektualca, čoveka rodoljuba, čoveka patriotu. Proces obesmišljavanja ne podrazumeva amputirati iz ljudskog bića njegove primarne i prirodne potrebe - za produženjem vrste, za porodicom, za edukacijom, za državom, za poštenim radom - već pričom i propagandom u čoveku te iste porebe do te mere obesmisliti, da ih on sam, poput suvišnog tereta, odbaci.

Setite se dela priče o političkim partijama, vladinim i nevladinim organizacijama, medijima... Na šta liči današnji čovek koji dolazi kao posledica rada ovih subjekata? Rekao bih - na praznu ljušturu, šire-društveno nesvesnu, samoživu, emotivno sakatu, kojem su roditelji samo donori života na koje treba što pre zaborviti - a deca nepotreban teret koji nema svrhe nositi, i kojem je jedino merilo uspeha u životu pozicija na "rang-listi" potrošačkog društva. Zato i ne čudi što ta i takva ljudska ljuštura, kao dominantan oblik današnjeg čovekovog postojanja, nije u stanju da odgovori šta se desilo sa njegovom slobodom? Gde je danas ekonomija? Gde je nacionalna ekonomija? Gde su radnička prava? Zašto je u društvu borba za prava radnika manje važna od borbe za prava pasa lutalica? Šta se desilo sa "levicom"? Zašto je levica samoj sebi postala najveća kontradiktornost? Zašto se obavila u prljavi plašt liberalizma? I da li danas ona iskrena i iskonska levica zapravo stanuje na krajnjoj "desnici"?

Novo vreme

Česta greška u brojnim raspravama o kapitalizmu je ta što mnogi kapitalizam vezuju za demokratiju! To naravno nije tačno. Demokratija nije ni posledica, ni uzrok, a ni preduslov kapitalizma. Demokratija nije ni sinonim sa kapitalizam. Ona je nešto drugo... Pre svega demokratija je temelj na kojem treba graditi novi-moderan svet, i to implementacijom svega dobrog, potrebnog i prihvatljivog. Ipak, to "dobro i potrebno" nije i ne može biti vezano za jednostrane i sirove ideologije. Svaka ideologija je u svojoj osnovi pogrešna. Razlog je taj, što je svaka sterilna i stereotipna za nove ideje i svežu krv. Svaka ideologija podrazumeva krajnost... A krajnost kao takva, bez obzira sa kog kraja gleda na sredinu- daleka od te sredine, od balanska i ravnoteže, nije dobra. I zato borbu običnog čoveka protiv demonske verzije liberalnog kapitalizma koju živimo, treba isključivo gledati kao borbu za nas same- borbu za naše pravednije sutra, a ne kao na borbu za uspostavljanje druge krajnosti, koja se zove komunizam. Ne daj Bože! Ako je kapitalizam bolest duše, onda je komunizam sasvim sigurno bolest mozga. Svaka bolest, pre ili kasnije vodi u smrt. Nama je potreban život. A život u nekom budućem vremenu, pogotovo u svom društvenom obliku, mora da podrazumeva nešto čisto, neokaljano, nekompromitovano. Nikako nešto što je istorija već ižvakala, sazvakala i ispljunula kao pogrešno, i još gore- potrošeno. Hteli mi to ili ne, dobićemo nove ljude, novo vreme, a možda i nove probleme. Nemojte da nam u svetu svega novog, jedino zablude budu stare.

(tekst je pisan na osnovu glavnih teza šireg i obimnijeg rada-publikacije koja je u pripremi)