Keep Sweet

Nedavno sam na trešoviziji gledala emisiju o Isusovoj fundamentalističkoj crkvi svetaca poslednjih dana (Fundamentalist Church of Jesus Christ of Latter-Day Saints –FLDS). Rođena iz mormonskog krila, sekta počiva na doslednom višeženstvu; ono je temelj dogme,  religijske prakse i posledično, društvenog uređenja ove zajednice (većina članova živi u Šort Kriku, na granici Jute i Arizone).  Vođa i samoproklamovani prorok, Voren Džefs, služi doživotnu zatvorsku kaznu zbog opštenja i sklapanja brakova sa maloletnim devojčicama, ali to ne umanjuje mnogo njegov pogubni uticaj i auru svetosti koju uživa. FLDS dominiraju svim službama i administraciji Šort Krika; nepokornost i otpor dovode do ekskomunikacije i proterivanja, a sama zajednica ostaje čvrsto povezana i nepokolebljiva u veri.

Reč je, razume se, o ličnom kultu( i kultu ličnosti). Budući (samo)obdaren proročkim sposobnostima, Džefs je sopstvene stavove, želje, preferencije i interese prelio u  sistem pravila sa božjim pečatom (pa stoga obavezujućim za članove kulta). Zapravo se većina njegovih – božjom milošću primljenih - vizija i odnosi na uređenje ma i najmanjeg aspekta života vernih, od tokova novca i sklapanja brakova do ishrane, odeće i načina češljanja.  Od stada se  očekuje potpuna poslušnost. No, spoljašnje manifestacije tog pokoravanja nisu dovoljne, pa i  njihov duševni i emotivni život mora biti stavljen pod kontrolu. Ne sme se  ni misliti ni osećati ono što nije dozvoljeno.

“Keep sweet” je aksiom koji uređuje život – na koncu, proizveden je u  još jednu božju zapovest. Odnosi se prvenstveno na ženski deo populacije – koji je i brojniji  (kako veći broj supruga obezbeđuje ulazak u Božje carstvo, mladiće često i veoma lako ekskomuniciraju  jer su konkurencija starijim i viđenijim članovima kulta koje treba nagraditi. Novim brakom, jasno, o čemu opet odlučuje Džefs). Žene su osuđene na submisivnost i ugađanje suprugu,  kućni rad, brigu o deci i izolaciju (prijateljstva su nepoželjna, jer su izraz dokolice i vode u greh). A u svemu tome važno je da ostanu nežne, meke i slatke, prijatne, podatne, glina bez stavova i autentičnih osećanja, bez otpora, pobune, bez suvišnih pitanja, bez negodovanja,  bez mrštenja veđa. Ništa ne sme namreškati mirnu i reprezentativnu površinu, taman da se unutar ličnosti događaju kataklizme, erupcije gneva, ili patnje. Izražavanje osećanja nije dozvoljeno. Osećanja nisu dozvoljena.

Impresionira i užasava lakoća sa kojom jedan čovek upravlja životima desetina hiljada ljudi.

Pa ipak, sistemi društvene kontrole koji su pretočeni u samokontrolu i praktikovanje poželjnog i prihvatljivog ponašanja ,zapravo nam nisu nepoznati, sam oni su toliko vulgarni i očigledni. U zapadnim društvima postoji stalni pritisak - da se bude srećan. Sreću je poželjno javno demonstrirati, ona se uglavnom meri uspehom, količinom materijalnih dobara kojima raspolažemo, ostvarivanjem poželjnih veza, adekvatnim izgledom, adekvatnim postignućem. Društvene mreže preplavljene su plavetnim morima, preplanulim zadnjicama, koktelima, lososima i kapkejkovima, razuzdanim žurkama, selfijima, ukradenim mudrostima, mestima na kojima smo bili, stvarima koje smo uradili, ljudima koje smo upoznali. Monitori pršte od uporne  i agresivne sreće koja, poput razmaženog deteta, insistira da bude primećena. Keep sweet, keep happy.

Ako ste, ne daj bože, nezadovoljni, ili nesrećni, zadržite to za sebe.

Dok na globalnom nivou depresija postaje sve češća bolest–idealizovanje sreće i uspeha tumači je kao izraz i/ili rezultat lenjosti i nesposobnosti. Ako ste već neukalupljeni i neuspešni, nemojte to javno demonstrirati. Radije zloupotrebljavajte psihoaktivne supstance. Ako ste gorki, nakljukajte se slatkim bombonicama ksanaksa, bromazepama, bensedina... Keep sweet. Neka bol utrne. Nesreća nije poželjna.
           

U ovome je i Srbija veoma slična Zapadu - jedino je  kod nas deo kulturne konvencije upotrebljavati verbalne formule poput:  “ovde ‘leba nema”, “nema se para”, “ovo je sve sranje” , “treba paliti odavde, ‘beš ti takav život”. Počešće se čuje i stav da je  svako zaslužan za svoje posrtanje i pad, pa ako si depresivan, to je verovatno zato što si nesposoban, netalentovan i glup. To što možda imaš skrupula, to što te je možda direktor-gazda-predsednik pokrao, otpustio, poslao u rat, što nemaš mogućnosti da lečiš bolesno dete, da išta trajnije stekneš i obezbediš, to što si možda školovan i vaspitavan za druga vremena, to što možda želiš nešto drugo od života, ne ulazi u računicu. U surovim, rigidnim, totalitarnim društvima empatija se prva iscrpljuje; a to nas čini hronično nesrećnima.

Ono što nas danas karakteriše je sveopšti pokušaj bekstva od nesreće; bilo da grabimo na sve načine da uteknemo iz zemlje, bilo da se, anestezirani hemijom po izboru,  isključujemo iz sopstvenog života. Kako bi bilo da odbacimo poželjni model ponašanja? Da se probudimo? Da osetimo bes, bol, gnev i patnju u svoj njihovoj silini?

Pa da, možda, dokonamo ko nam je za njih kriv i postaramo se da za to odgovara?

Umesto da nas taj ubeđuje da smo nesposobni.

Da, da, taj.

„Uradi nešto, osnuj firmu, bavi se privatnim biznisom, keep sweet!”

Fuck you.

Iva Radović