Komercijalizacija zdravlja

Po definiciji Svetske zdravstvene organizaije, zdravlje ne predstavlja samo odsustvo bolesti, u smislu nekog oboljenja, već i stanje potpunog psihičkog, društvenog i socijalnog blagostanja, gde je svaka od navedenih stavki detaljnije razrađena i podrazumeva upražnjavanje određenih aktivnosti kako od strane društvene zajednice, tako i od strane pojedinca, radi očuvanja i poboljšanja zdravlja – od lične higijene pa nadalje.

Nesumnjivo, edukacije imaju veliki značaj, jer su u ulozi prevencije, ali i kad bolest nastupi njihov značaj postaje veći.  Zvanično, o tome brine država preko organizovanih delatnosti stručnjaka iz te oblasti, ustanova, ali se deo obaveza prenosi, u krajnjoj liniji, na svakog pojedinca, kao člana društvene zajednice.

Mediji, u svim segmentima naših života, imaju veliku ulogu, koliko god mi to negirali i ne prihvatali, što je svima, pa i onima koji se bave zdravljem, poznato. Iz tog razloga ih (zlo)upotrebljavaju da bi se razni lekovi, preparati, dodaci ishrani, proverenog i neproverenog porekla i sastava, reklamirali. Da, papir trpi sve, kao što je prijemčiva za uši rečenica koja kaže da se treba posavetovati sa svojim lekarom ili farmaceutom pre upotrebe reklamiranog proizvoda, jer na taj način se uliva poverenje u proizvod i proizvođača, a zapravo je klauzula kojom se, u slučaju neželjenih posledica, odriču odgovornosti.

Lekar ili farmaceut će ih odobriti, od toga dobijaju procenat, sem onih savesnih koji će se potruditi da pacijentu objasne kako stvari zaista stoje, jer to im nalaže profesija i zakletva koju su položili.

Pitanje zdravlja je u direktnoj vezi sa ljudskim pravima, gde se kao o posebnom  njihovom obliku, često govori o pravima dece, iako u suštini nema razlike između njih i „prava odraslih“, ali, opet, komercijalizacija na delu, baš kao i kod medikamenata, jer deca uvek predstavlaju jednu od najosetljivijih kategorija koja, kao takva,  zahteva posebnu pažnju.

U cilju edukacije roditelja, nastavnika i svih ostalih monstruma koji podižu glas na decu, tržište je preplavljeno literaturom u kojoj je precizno navedeno kako se treba ponašati prema deci i koja su njihova prava; navedeni su uslovi koji povoljno ili nepovoljno utiču na njihovo fizičko i mentalno zdravlje, a ako se toga ne pridržavaju, roditeljima sledi sankcija. Dakle, pisac je hteo da kaže da država stoji iza dece!

U redu, država treba da štiti svoje građane, ali ako bismo se vratili na definiciju zdravlja i razmislili o ispunjenosti uslova za njegovo očuvanje i unapređenje, mogli bismo se zamisliti i zapitati da li država, direktno, krši ljudska prava, a naročito dečja, na kojima toliko insistira?

Krši! Da, krši i to beskrupulozno!

Pijaća voda je problem u mnogim školama i vrtićima. Toaleti, (neretko se koriste poljski po selima) neopremljeni, igrališta ne postoje, narko dileri u blizini škola, krovovi koji se ruše ili prokišnjavaju, nedovoljno grejanja usred zime...

Ipak su to minorni problemi u odnosu na to kako izgledaju dečja odeljenja u nekim bolnicama i sa koliko sredstava zaposleni raspolažu; kakvom opremom i kadrom, a ovi su, opet, minorni u odnosu na one gde deca boluju od  bolesti za čije lečenje se mora u inostranstvo o trošku roditelja. Gde je tu država da pomogne? Nema je, naravno, ali će zato uvesti lekove iz Indije, vakcine iz Kine, šljive iz Afrike, oprati pare preko izmišljene epidemije i ko zna šta sve još u ime zdravlja svojih građana i prava na njega.

Situaciju na „tržištu bolesti“ prati osnivanje raznih, najčešće fantomskih, Fondacija i Udruženja koja se bave prikupljanjem sredstava za lečenje pojedinaca kroz organizovanje humanitarnih akcija, a neretko i pojedinci skupljaju pomoć, od vrata do vrata, ubeđujući nas da je to za bolesno dete, najčešće.

Ne poričem potrebu postojanja takvih organizacija, samo se pitam koliko im je verovati? Gde je država kad se na televiziji reklamiraju preparati za potenciju, a građani joj umiru od gladi? Ko je dozvolio reklamiranje lekova, uopšte? O čemu država misli kad na izbornu kampanju troši milione, a decu lečimo SMS porukama?