Nasušna potreba za lepotom
Foto: 
David Mark

Nasušna potreba za lepotom

Na blogu onlajn stratega Dragana Varagića postavljen je njegov tekst sa pet lekcija o medijiima i medijskoj pismenosti

(http://www.draganvaragic.com/blog/lekcije-vladimira-bebe-popovica-o-medijima-i-medijskoj-pismenosti/), koje ukazuju na:

1) potrebu za što hitnijem donošenju zakona o lobiranju;

2) potrebu za uvođenjem medijskog opismenjavanja u škole;

3) para-državne strukture i “centre moći” koji nameću teme u medijima u poslednjih 15 godina;

4) onlajn cenzuru -  ostrašćenost u službi pogrešnih tema;

5) pravo lice i ulogu pro et contra medija i plaćenih novinara.

Dragan Varagić govori o medijima, jer se kolobari oko kamenja kojima se preko medija bučno pljuska daleko šire. Ili, prosto rečeno – mediji oblikuju svest i ukus publike. Narod ne voli nešto tek tako, spontano, iz sebe; narod misli da voli ono što su ga mediji ubedili da voli.

Tu je, kao šlag na torti, i fenomenalna filmska reportaža Filipa švarma i Radoslava  Ćebića, urađena za RTS i “Vreme” film: “Ubistvo Đinđića – medijska pozadina”.

Kakve to ima veze sa nasušnom potrebom za lepotom?

Milica Cincar-Popović

Ubistvo Zorana Đinđića je bio najtragičniji događaj koji je mogao da zadesi ovaj vašar u kome živimo. Ne zato što je srpska politička scena izgubila Zorana  Đinđića – ma ne, pa dokaz da je jedna zemlja postigla političku stabilnost je zamenljivost svakog političara. Uostalom, to je stvar za političke analitičare, to me uopšta ne zanima. Radi se o nečem drugom. Potpuno anahroni čin ubistva sopstvenog premijera, a još više reakcije koje su potom usledile, jasno su pokazali koji su demoni zavladali ovom zemljom kao i da su se, dok su negde u tišini lizali i vidali svoje rane, mada privremeno osujećeni, ti demoni ne samo povratili, već i uvećali svoju snagu. Povratak su oglasili kroz dva pucnja, a potom su, preko svojih, tokom prethodnih godina već istreniranih životinja moći – medija, čvrsto uzeli pod svoje svest prosečnog Srbina. Čoveka koji više nema ni razum ni emocije, već ga uzbuđuju samo nadražaji nižih strasti, a raduje jedino suparnikova nevolja. Politički ili žanrovski izbor je iluzija različitosti. Ili, da opet prevedem na konkretan jezik – Biljana Srbljanović ili Jelena Karleuša, Danica Maksimović ili Svetlana Ražnatović, Boris Tadić ili Tomislav Nikolić - samo je futrola drukčija. Lični ciljevi, kao i načini da se ostvare, isti su.

Ja zapravo ne volim ovakve tekstove, u kojima se opisuju bljuvotine koje su nam ionako svima poznate. Zato, da rezimiram – laž, nemanje časti i sitnomaterijalistička koristoljubivost, koji su godinama pre toga polako uvođeni na vodeće pozicije u Srbiji, tada su zavladali i otkrivenog lica i vladaju i dan-danas.

Šta to praktično znači?

To znači da roditelji ne uče decu da zastupaju istinu, već da budu poltroni, jer je tako “pametnije”. Da ne veruju u borbu za izbor svojih interesovanja, već u “pametan”  izbor. Da ne veruju u ljubav, već u “pametnu” vezu. Kako je ta reč, “pametno“, zgodna za upotrebu! Liši roditelje nezgodacije da kažu kćerkama kako treba da budu kurve, a sinovima, poltroni i kukavice. A ipak, da im tu « veliku mudrost » prenesu.

Naravno, odnegovan duh ne bi prihvatio takvu životnu filozofiju, pa zato mediji, uz to što uče ljude da je smisao društvene pozicije u ličnoj koristi i da je vulgarno lepo, svojski uveravaju narod da voli turbo-folk, jeftin humor domaćih serija i još jeftinje glicerinske suze iz Latinske Amerike, Indije i Turske. Gle čuda - to je isti onaj narod koji je nekada davno voleo « Pozorište u kući », « Šou Sedmorice mladih », « Petkom u 22 » i malo manje davno, « Otvorena vrata ». Prema tome, manite se budalaštine « narod voli ». Narod voli ono što ga mediji ubede da misli da voli.

Potopljeni u kaljugu, postajemo kaljavi. Ako je to spolja, nema vaze. Ali, ako tu kaljugu počnemo da gutamo, više nije samo spolja. Problem nastaje kad od mirisa kaljuge za drugi i ne znamo, pa prestanemo da razlikujemo sopstvenu pljuvačku od đubreta i gutamo li gutamo. Nije lako odbraniti se od đubreta, ako je to sve što te okružuje. I pitanje je, kako to učiniti. Pa, nije lako, postoji samo jedan način. Blato i đubre neće nestati ako neko hoće dodatno  da ih naruži sa još blata i đubreta. Nema druge, moraju se oprati čistom vodom i osunčati.

Nije Srbija jedinstven primer, već se dešavalo kroz istoriju da ponegde zavlada šljam.

Jedino što je u takvim periodima davalo izlaz bila su plemenita dela i svetle ideje pojedinaca.

Moj uzor, Marsilio Fićino je, recimo, razastirao « mrežu svetiljki », tako ju je on zvao, po mutnoj Evropi. Održavao je lukavu ujdurmu: vodio je intenzivnu prepisku sa velikim umovima tog vremena, koji među sobom ni za živu glavu nisu komunicirali, jer su bili ljuti protivnici. Umesto da im soli pamet o besmislu nacionalne, politčke i verske mržnje, Fićino je ideje jednog, u svojim pismima, prensio drugome, ne imenujući njihovog tvorca. Zatim bi onom prvom preneo odgovor, opet, naravno, sakrivši od koga je. I tako su veliki umovi debatovali, a svetlost njihovih ideja je predata čovečanstvu, uprkos mraku njihovih niskih strasti.

Ni nama danas, ovde u Srbiji, ne preostaje ništa drugo, nego da svaki zrak svetlosti koji uhvatimo, širimo koliko god možemo, inače će mrak i đubre zagaditi sve. Lepota je ovoj zemlji nasušno potrebna.

Komentari

Komentari