Niške strasti: Studentski edikt protiv eDiktature

Kod starih ljudi (što bi Vučić rekao kod „baka i deka“) postoji feler koji je svima vidljiv: stomatološko biserje, koje je nekada služilo za ljubavne ugrize i komadanje đakonija, postalo je nevidljivo. Osim estetskog nedostatka, žvakačkog invaliditeta i opasnosti nehotičnog fajtanja sagovornika pljuvačkom, pomenuti feler se ispoljava još i kao staračko jednačenje suglasnika. U pitanju je ono krezubo pretvaranje „s“ u „š“ („z“ u „ž“, itd.) koje dovodi do komičnog pretvaranja spisateljske aktivnosti u fiziološku potrebu. Zbog toga, kao i svojih prezrelih godina (i gorepomenute falinke) unapred se izvinjavam što će nekima ovo pisanje, povremeno, ličiti na starački šmrk iz reklama za lečenje prostakuše.

Srećom, mojoj višedecenijskoj potrebi za plakinjanjem smrada izazvanog političarima zabagrelim u WC šolji ovdašnjeg jadnoumlja ovih dana se pridružilo nešto mnogo lepše, moćnije i efikasnije – mladost Srbije! Njihov mladalački šmrk spira medijski mrak širom zemlje: od Surdulice do Subotice, od Dudulajca i Donjeg Brijanja do četničkih i multietničkih sela širom Vojvodine. Ma koliko samozvani „najbolji student Pravnog fakulteta“ (i estradni štreber toponima) širio kišobran gebelsovske propagande, tuš surovih činjenica je više nego rečit:

• U nijedno kosovsko selo čija je imena recitovao pred kamerama pre 5-6 godina on više nikada neće kročiti nogom. A ni tenkovskom gusenicom!
• Njegovi mitinzi su u mestima gde je broj stanovnika bar 10 puta manji od onih u kojima studenti okupljaju narod željan promene. Pri tom su njegovi („Aco, Srbine…“) tapšači namamljeni sendvičima i dnevnicama, a ne mladalačkim entuzijazmom. Da ukine autobuse, dnevnice i obavezu prisustva, koliko bi mu sledbenika došlo (peške!?) u Jagodinu, Rumu, Bor…?

Zbog toga nedavno masovno okupljanje u Nišu jasno pokazuje: razlika između niskih strasti (uvlačenja u debelo crevo Vođe zarad nekakve dobiti) i niških strasti (omladine za normalnim društvom) je ogromna. Džabe Kurformerski mediji dobošare da je u Nišu bila „šačica zavedene omladine i slučajnih prolaznika“. Ako zapušimo nos i odemo na neku od zauzdanih (zajašenih i mamuzanih) televizija ponudiće nam sendvič sa ustajalim parizerom zvanične istine o „najviše 4-5 hiljada ljudi u špicu“. Ili čak, o „par hiljada, u jutarnjim časovima“… Da, a dan, dva ranije, u 4 sata ujutru, nije bio ni jedan student, „strani plaćenik“ ili „vojvođanski separatista“, samo pijanci, radnici čistoće i brojač ljudi iz Informera.

Ali hajde da u ovoj medijskoj „sLagalici“ batalimo igru brojki, i da bacimo pogled na suštinu, na igru slova. Koja je najduža, a koja najlepša reč koja se čula ovih dana? Između Studentskog edikta i Diktature uz pomoć elektronskih medija (skraćeno – eDiktatura) razlika je ogromna.

Da li bilo ko normalan može da nađe išta neprihvatljivo u Studentskom ediktu? O tome da „Srbija treba da bude zemlja slobodnih ljudi“? Da „politička funkcija znači službu građanima, a ne privilegiju“? Da u našoj državi moraju „pravda i sloboda biti jače od bilo kog pojedinca“? Da „mediji i institucije moraju delovati po zakonu, a ne pod političkim pritiskom“? Da se „znanje vrednuje više od poslušnosti“? Itd, itd…

Sa druge strane, eDiktatura se svodi na bezočno laganje, uzgoj kulta ličnosti i negaciju svih ovih, prethodno pobrojanih humanističkih vrednosti. Televizijski ekran i Veliki Vođa zamenjuju institucije države, krimosi se kriju iza partijskih legitimacija, nekakva tviterska psovačina je postala veći zločin od višemilionskih pljački i ubistva betonskim fušerajem, a ćef jednog čoveka određuje da li će danas da mesi kiflice ili da krčka mozgove sledbenika. Umesto Šešeljevih „smežuranih kengurovih muda“ on im nudi raznobojne bubrege o još jednoj „veličanstvenoj pobedi“, o najčitanijoj (a nenapisanoj!) knjizi. Što reče pesnik: „Pobeda po pobeda – beda…“

Jer gaće su spale, a carevo novo odelo je providno kao staračka krezuba vilica. Džabe gologuzi vladar plaši narod nekakvim Piculama i nabreklim Kurtićima, njegova horor serija je, za ovih 13 godina,  doživela, na žalost, previše repriza. Zbog toga u ovoj zemlji nema više straha. Ni od čika Zube, ni od promene vlasti, a pogotovu ne od budućnosti. Studentalna hirurgija vratila je osmeh na lice Srbije.

    .

Autor Zoran Petković