Foto: 
Zoran Petković

Pečurke sa Kimom i pohovani mozak

Kada je poznih 80-ih akademik Jovan Rašković (inače psihijatar i jedan od lučonoša velesrpstva) izjavio "Srbi su lud narod", meni, običnom, malom Srbinu (i zagovorniku zdravog razuma) to je delovalo kao teška uvreda. Nažalost, decenija koja je usledila pokazala je da je čovek bio 100% u pravu – baklje nacionalnog preporoda iščupane iz grba zajedničke otadžbine pretvarale su lepa sela u zgarišta, a epidemija kolektivnog ludila zahvatila je sve narode koji su tu živeli.

I dok je piromansko raspirivanje “vekovnih ognjišta” u lomače za spaljivanje neistomišljenika i uništavanje tragova piramidalnih pljački racionalno objašnjivo sa gledišta obesnih balkanskih despota, masovno ludilo običnih ljudi mi je bilo apsolutno neobjašnjivo (da ne kažem - dovodilo me do ludila)! I Srbislav i Stipe i Škljzen i Mujo dizali su tri prsta (ili ko šta već ima) u vis i zapenušano urlali. I dok bi svako od njih kao pojedinac takvim ponašanjem u psihijatrijskim institucijama (mo)mentalno popio porciju elektrona u vidu elektrošoka, masovno opijanje nacionalnim mitovima, “velikim” i “prirodnim” granicama, “nama jadnima” i “nama jakima”, bilo je ne samo prihvatljivo, nego poželjno. Opijanje? Ah, naravno…! Ma, Raškoviću, nije to nama od ludila, to nam je od  pića… Ili jela? 

Miris atomskih pečurki koji se širi ovih dana iz lonca belosvetske politike, ponovo otvara pitanje uticaja psihoaktivnih supstanci na mozak običnih ljudi. Mada je ovoga puta u pitanju specijalitet koji se servira uz štapiće (ne, nije u pitanju “kimči” a la Seul, nego Kim a la Staljin) originalni recept potiče sa Apeninskog poluostrva. Majstor italijanske kuhinje Makijaveli odavno je sastavio (ili maznuo sa tajnog papirusa drevnog faraona) recepturu kako se krčka mozak podanika. Ta tajna se prenosila sa kolena na koleno (a bogami i između), išla je od vladara do vladara, od kajzera do firera, od samoderžca do “Čeličnog Druga”…

Stvarno, šta je potrebno servirati u tanjir (ili čašu) običnog čoveka da bi mu, umesto želje za sopstvenim zdravljem i brige za sopstvenu porodicu, prioritet naprasno preuzela megalomanska vizija njegovog vladara? Kojim šampanjcem (ili konjakom?) je Napoleon nalio Francuze da, sa „Marseljezom“ na usnama, krenu na Moskvu? Pa, da Žan Žak Lizar umesto da isukanog jezika juriša na intimne predele voljene Žužu, isuče sablju i juriša na kozake? Koliko piva iz minhenskih pivnica u kojima se škraba „Majn kampf“ je potrebno da se sipa u Hansa ili Šulca da pomisle da su viša rasa, da ostave dragu Gertrudu i varaju je sa „Lili Marlen“ uz zimovanje u Staljingradu i letovanje u Tobruku? Koliko votke je potrebno da Staljin sipa u mozgove sledbenika da bi mu oni klicali i kada ih pošalje pred streljački vod? 

Ali, vratimo se korejskim štapi(či)ćima… Kao što bi Hitler bio tek komična kopija komičara sa smešnim brčićima – samo da nije miliona onih koji su dobili trovanje mozga konzumacijom njegovih govora! – tako i smešno ošišani bucko bi bio tek kosooki Olio 21. veka – samo da nije nasledni princ Komunističke kraljevine Atomske Koreje. Manija veličine je odavno na spisku psihijatrijskih bolesti, problem je u tome kada milioni podanika postanu ubeđeni u to i kad prihvate ništavnost sopstvenih života pred veličinom nečijih grandomanskih tripova. “Svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno” je misao jednog mudrog čoveka koji je, bez obzira na svoju aristokratsku titulu (ili možda baš zahvaljujući njoj?), skapirao pogubno dejstvo nektara vlasti na mozgove vladara. Sa te strane gledano, mozak mlađanog Kima teško da je i mogao biti očuvan. Otrov apsolutne svemoći posisan sa majčinim mlekom, izbućkan klackanjem na kolenima tatinih i dedinih konkubina, uz svakodnevni vazelinski klistir visokih vojnih i partijskih velmoža, nužno je rezultirao iskrivljenom svešću o svetu koji ga okružuje. U tom svetu on je vrhovni gospodar planete koji odlučuje o tome da li Japan treba da postoji i da li će teren Holivuda biti pogodan samo za snimanje SF horora. Otrovna moć atomskih pečuraka i samozadovoljavanje falusima interkontinentalnih raketa svakako nisu mogli da imaju terapeutsko dejstvo i samo su dodatno pogoršali psihijatrijske simptome. I dok su među "pedigriranim" nuklearnim velesilama (SAD, Rusija, Kina, Francuska...) u vatri hladnog rata decenijama kovani sigurnosni mehanizmi protiv ludila nekog vladara, ili majora koji bi jednim pritiskom dugmeta mogao da započne apokalipsu, novokomponovani vlasnik atomskih kašikara ta ograničenja nema.

Mamurluk zbog loše pijanke, seksualna neveština taze privedene device, ili jednostavno akutna faza napada svemoći, mogu da izazovu potrebu za obesnim, bezumnim šenlučenjem. A, kako je višedecenijsko kusanje vojničkog pirinča usadilo u mozgove njegovih podanika svest da im je svrha postojanja  ispunjenje svake želje Voljenog Vođe, karike u komandnom lancu (podmazane vazelinom) utrkivaće se da pritisnu lansirno dugme rakete kojom će biti pogubljeni Vil Smit, Uma Turman i još par miliona stanovnika El Eja.

I dok na leskova(t)čki pijac prodavci paprike bistre politiku uz - Ma kuj gi šmrlja, nanu gi ameri(t)čku - meni se sve nešto javlja pokojni Rašković. Jer, u globalnom selu zvanom Planeta Zemlja ispunjenje tradicionalne želje "da komšiji crkne krava" nije omeđeno tarabom, niti je ograničeno rastojanjem. Ako mlađani Kim u napadu mladalačkog ludila zafrljači par svojih "atomskih s leva", nema na svetu ni krave, ni konzumenta govedine (ili mleka?) koji neće osetiti pogubne posledice. Pa, bilo od radijacije "žestokog uzvraćanja", bilo od rihtera zemljotresa svetske ekonomije. Na mudre reči uzete za moto Hemingvejevog romana „ni jedan čovek nije ostrvo...“ danas jedino može da se doda – a ni poluostrvo, uključujući i ono zvano Koreja.

Komentari

Komentari