5. oktobar protiv 6. januara

Ne znam kako vama, ali meni je upad „šačice građana“ u američki parlament (i to baš na srpsko Badnje veče) izazivao zluradu potrebu da prste (još masne od šarana i pite kupusare) zašljepim na daljinski. Direktan prenos reprize 5. oktobra na nizu belosvetskih TV kanala (uključujući i ruski, kineski i „luksemburški“) je nešto što kod svakog normalnog, inatu sklonog, Srbina izaziva blagu dozu ponosa: Ej, narode, pa mi smo pretekli Amere za 2 decenije!

Hm… dobro, de, upad pomenute „šačice građana“ u njinu Skupštinu razlikuje se od našeg u nekoliko bitnih stvari:

• U uzrocima – kod nas je Džoov bager služio da razgrne šut urušene demokratije i obezbedi da se izborna volja građana ispoštuje. Kod njih, odlazeći gubitnik je napujdao pristalice da se suprotstave formalnom ozvaničenju izbornog poraza.
• U broju učesnika – naših 100-i-oho-ho hiljada (od 5 miliona) nasuprot tek nekoliko hiljada trampadžija u zemlji gde je glasalo 160 miliona. Naravno, i tamo i ovde su ljudi iz unutrašnjosti činili većinu onih koji su svoju izbornu volju, pored zaokruživanja glasačkog listića, izrazili i jurišem na institucije.
• U žrtavama – kod nas je stradalo dvoje ljudi (i to od točkova kamiona i srčanog udara), kod njih petoro – uglavnom, u tamošnjoj revolveraškoj tradiciji, od trovanja olovom različitog kalibra.
• I, naravno, u posledicama… Kod nas su demonstracije urodile plodom, kod njih je Tramp, posle slanja šizofrenih poruka, ostavio sledbenike na cedilu. A kada je gradonačelnica Vašingtona proglasila policijski čas, oni su se, poslušno, poput čirlidersica u crvenim partijskim suknjicama, mirno razišli.

Jedino što je isto s obe strane bare je potvrda žalosne činjenice: da, demokratija je nežna biljka podložna sušenju i napadu parazita. Par vekova posle Napoleona i više decenija od Musolinija, Hitlera, Staljina (naravno, i ovdašnjih balkanskih despota) još jednom se pokazalo da udobnost prestola (uz vazelin sledbenika) uvek izaziva istu pojavu – guzica vladara teži da pusti debele korene. Dobro, to je razumljivo, od svih droga vlast izaziva najveću zavisnost. Međutim, ono što mi nikako nije jasno je primanje sirotinje raje na otrov demagoških parola. Jer taj otrov, sipan u uši naivnog naroda, ostavlja teške posledice, kako na mozak biračkog tela, tako i na samo tkivo države.

Kako su se 1933. godine Hans i Šulc primili na to da su im najveći problem Jevreji i da će ih smešni čikica sa čaplinovskim brcima spasiti od pošasti? Kako su Đovani i Đuzepe počeli da kliču kočopernom Dučeu? I kako su Srbislav i Milisav mogli da previde da je Slobino kurčenje samo način da se ušoka u dedinjske vile? Demokratija je sistem u kome lažovi vladaju naivnima. Istovremeno, ona je sistem koji sprečava da se neki političar toliko izdigne iznad naroda da pomisli da je nezamenjiv.

A to je upravo ono što se desilo Trampu! Odgajan u zlatnoj kolevci oca milijardera, titran zagrljajima sponzoruša i posmatrajući svet visoko sa tra(m)peza svog rijaliti cirkusa, mogao da zaključi samo jedno: Ja sam bogomdani car Univerzuma! Ili bar Amerike…

Kako je pre 4 godine uspeo da u to ubedi skoro polovinu birača – ne zaboravimo da je na vlast došao sa manjim brojem glasova od svoje (i Monikine!) suparnice – ostavljam tamošnjim analitičarima ili psihijatrima. Sirotinjski uranijum i srpski inat učinili su da osećam tešku kurobolju sproću toga zašto se crvenovrati džiberi iz tamošnjih kojotojebina pale na melanojebca.

Ono što mene brine su ovdašnji primači na čvrstu ruku, tvrdi skiptar i bezgrešnost vladara. Jer, ne zaboravimo, 6. januar je zabeležen i u ovdašnjoj istorijskoj čitanci. 4 godine pre nego što je Hitler došao na vlast i spalio nemački parlament, ovdašnji krunonosac je, u svojoj kraljevskoj milosti, raspustio Narodnu skupštinu. Obrazloženje? Zbog stanja u zemlji „između Naroda i Kralja ne može i ne sme više biti posrednika“!

A kakvo je danas stanje u zemlji? Ovde Skupština nije spaljena, niti je raspuštena vladarskim dekretom. Pretvorena je u rijaliti program i svedena na žalosnu sprdačinu. U njoj, u nedostatku parlamentarne opozicije, kursadžija iz Jagodine uči šta je to kriptovaluta, a čopor političkih ajfonki (oba pola) satima izjavljuje ljubav Vladaru. Pri tom, besramno štrca sluz po fiktivnim neprijateljima, glumcima, komičarima i političkim neistomišljenicima.

Dakle, između petooktobarske revolucije i šestojanuarske diktature prostire se ljigava močvara naše političke stvarnosti. U njoj diktaturci vladaju rajom, a rajska vrata svetle budućnosti škripe u pauzi podmazivanja stranih investitora. Ne, Srbija nije banana republika, ovde uspevaju samo dekorativne Palme i poslušni Fikusi.

Za kraj, hajde da bacimo bar jedan optimistički pogled tamo daleko, gde vene limun žut...

Trampovo naknadno hvatanje za tupeavu glavu (i čupanje žućkaste dekoracije sa nje) neće mu pomoći pri suočavanju sa zakonskim posledicama. Da li će ono što je počelo kao balavo kurčenje da završi kao impičment? Nebitno. Njegov skori odlazak neće promeniti činjenicu da je Amerika trampom principa za političke žetone trajno izgubila pravo da drugijma deli lekcije o demokratiji, pogotovu da je uteruje krstarećim raketama. Zato – pu, pu… – putuj Trampe, daleko ti Bela kuća… A ako osetiš nagon za lajanjem ili ponovo budeš u tviteranju, kolege Putin i Si će ti rado održati predavanje o slobodi govora, dužini mandata i manipulaciji narodom. I znaj, tvoj nalog na njihovim društvenim mrežama biće ti doživotno zagarantovan.