Foto: 
autor nepoznat

Aco, svrbi me

Pediculus pubis je relativno poznat pojam. U pitanju je insekt koji napada čoveka i  hrani se krvlju, dakle mala, zla životinja, u narodu poznatija kao picajzla. Kako nastanjuje kovrdžave predele ljudskog tela u kojima penis  i vagina pri prelasku iz latinskog u srpski jezik dobijaju bezobrazne nazive, živuljka je poznata još i kao stidna vaš.

Pediculus publicus je, za razliku od pomenutesitne napasti, neuporedivo opasnija. Bez obzira što je sam naziv moja pesnička igrarija i što dotična gamad ne postoji u biološkoj klasifikaciji, pediculus publicus je štetočina koja masovno nastanjuje predele naše javnosti. I dok se picajzle prenose seksualnim kontaktom, bestidne vaši se šire isključivo putem medija. Mada u izvesnim slučajevima može doći do njihovog mešanja (u pitanju su rijaliti programi), bestidne vaši su neuporedivo opasnije kada se jave van seksualnog konteksta, u političkom prostoru koji nas okružuje.

Skupština je najpoznatiji  inkubator pomenute sorte. Ušuškani u  klupe, sa  mikrofonima  i  TV očima javnosti pred sobom,  publikusi  imaju idealne uslove za svoju parazitsku aktivnost. Za razliku od svojih sićušnih srodnika koji se drže za pubične malje i piju mikrolitre krvi, oni, držeći se svojih funkcija, masovno piju mozak.  Istina, povremeno njihovo dejstvo izaziva i teška krvoprolića, ali to je već posebna tema.

Druga bitna razlika je u tome što genitalni paraziti izazivaju neprijatan svrab, dok ovi cerebralni - oduševljenje pristalica. Poput krpelja koje je evolucija naučila da štrcnu malo anestetika u telo žrve, pljuvačka publikusa koji fajta mikrofon sadrži velike reči: „sloboda“, „otadžbina“, „dobrobit“, „boljitak“... Pažljivo probrane reči, pogodne za rušenje odbrambenih mehanizama žrtava bestidnih vaši. Naravno, i sama reč „vaši“ (uz prateće „naši“) je veoma efikasna! Bilo da se koristi u kontekstu političke borbe, bilo u kontekstu insceniranih etničkih sukoba, podela na „njih“ i „nas“, obezbeđuje političkim parazitima dugotrajan i pouzdan izvor hrane – ljubav sledbenika.

Dakle, tirada alfa-pedikulusa o tome kako je  došlo do toga da Kosovo od dela otadžbine postane strano telo, i kako su za ono što nam se desilo krivi Iliri, Rimljani, Turci, Palci… - samo je još jedna žvaka za umrtvljavanje nas, žrtava  političkih vaši. Bilo velikim rečima, bilo dugim cevima pedikulusi sa obe strane Ibra brutalno  kundače po istini. Da, na Kosovu žive dva naroda. Da, živeli su hiljadama godina. Zašto je etnička čistoća naprasno postala preča od mentalne higijene? Odgovor je prilično prost: radi dugotrajnog opstanka parazita. Politički stavovi bazirani na trenutnim životnim problemima su krhki, promenljivi, zato, držmo, se braćo, nacije. Nacija nešto što se stiče rođenjem i traje doživotno. Kao i vlast pojedinaca.

Dodični stav da je za ličnu sreću  pojedinca neophodno da vladar bude nesmenjivi sunarodnik, je osnova trenutnih balkanskih despotija. Da, narode moj, ja gazim vaša prava, ali gledajte šta radim njima! Od Slobinog „Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela“ do Tačijevog „nema ništa od Zajednice opština“ nema nikakve suštinske razlike. Zato je neophodno da svi narodi na Balkanu najzad shvate da je lična higijena neuporedivo važnija od etničke. I da nabave sprej protiv sopstvene gamadi.

Komentari

Komentari