„Bandiera rosa“ protiv crvene zastave

Ne, deco, „Bandiera rosa“ nije nova marka kisele vode. Mi, stariji, oni kojima je pionirska marama oko vrata ometala dotok hranljivih materija u mozak, znamo da je u pitanju borbena pesma italijanskih boraca protiv fašizma. Ono „O bela, ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao...“ zvučalo je (bar u mojim ušima) neuporedivo muzikalnije od sovjetskih ljigica o tome kako huči Sutjeska, ili, u tradiciji dinarskog, horskog ojkanja, kako se „ljubičica plava bori za radnička prava“.

Naravno, ovo pominjanje partizanskih pesama nema veze sa muzičkim vaspitanjem. U pitanju je kombinovan čas istorije, sociologije (prvenstveno marksizma), a pogotovu (apolitičke) ekonomije. Ali najpre da okončamo čas maternjeg jezika: na srpskom se „Bandiera rosa“ kaže „Crvena zastava“, da ne kažem baš „kragujevački Fiat“.

E, sad dolazimo do opasne ljizgavice aktuelnih događaja! Ako znamo da je kragujevačka topolivnica mnogo starija od fabrike automobila u Torinu, i ako se kurčimo da je naša, srpska pamet,  superiornija od žabožderske (npr. Tesla vs. Markoni) kako to da danas radnici u Italiji ne strepe za svoj posao? I ne cvikaju da li će naši tajkuni tamošnju filijalu „Crvene zastave“ da premeste u tri lepe Slovačke?

To je, naravno, posledica činenice da su pre 80-ak godina gusenice američkih, a ne ruskih tenkova od fašističke čizme napravile radnu obuću. Zato danas „Versaći“ i „Guči“ proizvode visoku modu a ne vojne ili radne uniforme. I zato je 1950-i-leve godine „Fića“ ovde pravljen po italijanskoj licenci, a ne obrnuto.

Kako i zašto se „socijalizam, kao najsavršeniji oblik društvenog uređenja“ pokazao tako žalosno inferiornim u odnosu na mrski, izrabljivački kapitalizam? Na oglednim dobrima Nemačka teritorija i Korejsko poluostrvo parcele đubrene „eksploatacijom čoveka nad čovekom“ davale su neuporedivo bolje prinose od prarcela zalivanih parolama „brige za radničku klasu“. Pa i ovde se „avangarda radničke klase“ masovno vozikala u službenim „Mečkama“, nikako u istočnonemačkim „Vartburzima“! I zato se danas na lusuznim južnokorejskim Samsunzima vrte smešni klipovi o severnokorejskom diktatoru, a niko u džepu nema severnokorejski mobilni telefon, niti ima pojma kako izgleda južnokorejski predsednik. A odgovor na (retoričko?) pitanje sa početka ovog pasusa je prost: nikakav Bajden ili Tramp se ne mešaju Bilu Gejtsu ili Ilonu Masku u posao.

Zato se u našoj Državi mandarinskoj (ili margarinskoj?) A(psolutni) V(lasnik) meša u sve! Točak tranzicije, posle šlajfovanja po zemlji natopljenoj krvlju, lagano se vraća u bajkovito doba crvenih zastava. U industrijskom pogonu za demontažu države, Skupština, Vlada, pravosuđe, izborni proces… pretopljeni su (poput starih tenkova) u čelični štit kulta ličnosti. Da li će u nekakvom Velikom Trnovcu  biti kupljen još jedan poslanički glas, više nije bitno. Jedna specijalna emisija ili ekskluzivno obraćanje   na Pinku, apsolutno su iznad svakog  zakona, propisa ili odluke suda. Čak je i u istrazi o sprezi vlasti, mafije, uzgoja droga ili prisluškivanja ključna stvar volja Njegova. A da li će slina ili vaginalni sekret da budu bolji dodaci partijskom vazelinu, videće se tek kada točkovi pravde najzad počnu da se okreću.

Ali da se vratimo ključnoj temi – mešanju držAVe u privredne tokove.

Novogodišnja (ili novomandatna?) predstava u kojoj Deda Mraz iz svoje torbe izvlači otpremnine za dobru decu je fina zabava za decu predškolskog uzrasta. Onu istu koja veruje da dobri deka izvlači iz torbe koridore, strane investicije i privredni procvat. Dobra deca koja imaju bar dva razreda osnovne škole (a pogotovu ona koja imaju biračko pravo) trebala bi da znaju da se dekina torba puni parama koje su rezultat kolektivnog doprinosa svih onih koji nešto (stvano) proizvode. Ili da se debeli deka debelo zadužuje kod stranih banaka, pa će oni, ili njihovi (pra)unuci, to morati da vraćaju.

Zato, deco, bez obzira koliko imate godina, pre nego što sednete deki u krilo, dobro proverite šta deka ima u džepu. Viagra svemoći od dobrog deke začas naprave zlog Firera ili Staljina. Boja njegovog plašta je u boji crvene zastave, amblemi na njoj se menjaju preko noći, a preletački irvasi sa njegove Farme (ili Njegov tenutni ćef!) uvek mogu da nas odvedu tamo gde niko od nas ne želi.

Greota bi bilo da se, po ko zna koji put, naša „bandiera rosa“ orosi suzama naivnih!