Barikadionice na oltaru kulta ličnosti

Ima jedna narodna priča (ako se ne varam, oplemenjena i stihovima Čika Jove Zmaja) koja kaže da su seljaci otišli kod svog kmeta, najmudrijeg među njima, da im reši težak problem – jedan je vo zaglavio glavu u glineni ćup! „Oj mozgovi magareći, volu treba glavu seći“ glasilo je rešenje posle dugog i temeljnog razmišljanja. Naravno, glava je upala još dublje, pa je mudrac naredio da se pređe na sledeći korak – sada treba razbiti i ćup!

Ova poučna priča opstala je na ovim prostorima kroz vekove, ali izgleda bez ikakvog naravoučenija. Stvarno, kako to da se narod, uz sve Tesle i ostale genijalce, tako fatalno lepi za svakog vođu sa magarećim mozgom? To što stalno ostajemo i bez vola i bez ćupa, ajde… Ali kako smo uspeli da ostanemo i bez teritorija na kojima smo bili većina, i bez teritorija na koje smo polagali (nekakvo) „istorijsko pravo“? Kako smo dogurali da budemo i pod sankcijama, i da opet biramo one koji su nas do njih doveli? Kako smo dočekali da oni koji su nas bombardovali (Toni & Billi) budu (plaćeni!) savetnici „patriotskog Vođe“? I da oni koji su izgubili Kosovo budu najveći „kosovobranitelji“? Ispada da je magareća koža idealan bubanj, pa je, uz junačko busanje u grudi, njakanje u mikrofone sa nacionalnom frekvencijom upravo ta fatalna kombinacija koja tera ovce da slede magarce.

Posledice su više nego vidljive: naša „kosovska truba“ postala je „kožna frula“, a sviranje Kurtiju postalo je zamena za promišljenu politiku. Zar je trebalo da prođu godine i godine da se skapira da „albanska strana“ ne namerava da sprovede briseljačke sporazume? I da li je trebalo sada, po ljutoj zimi izvoditi narod na barikade? Zar to isto nije moglo da se odradi pre 5-6 meseci? Ili neku godinu? Koliko treba biti debil da se skapira da se povlačenjem „naših snaga“ iz kosovske policije, narod ostavlja bez zaštite? Umesto vrapca u ruci koji bi (ako ništa drugo) cvrkutao našim obaveštajnim službama o narednim koracima albanske strane, poteže se fiktivni golub (mira?) od „1000 pripadnika“. Pri čemu svi znamo kako izgleda golubija dekoracija na vozilima za vozanje u svetlu budućnost.

Naravno, ovo zgražavanje nad budalaštinama vlasti polazi od jedne apsolutno pogrešne pretpostavke. Ovde vlast (tajne službe, vojska, policija, itd.) nije nije u funkciji zaštite naroda, već zaštiti sopstvenog interesa. Jadnoumlje je sistem u kome se razni Vulini, Kebare, Grčići i pohotne Remice samo laktaju za što udobniji položaj u debelom crevu, i u takvom sistemu je apsolutno nebitno koliko je Vođa glup! Bitno je da sledbenici budu još gluplji. Glup i poslušan je upravo princip na kome počiva vazelinska piramida vlasti.

Problem je u tome što se displej blesimetra kojim se meri intelektualna (ne)moć vlasti nalazi na ekranima zvaničnih televizija. A tu sve vrca od briljantnih pobeda, veličanstvenih uspeha, grandioznih dostignuća… Stvarno, da li neko može da porekne da smo ovogodišnji šampioni Evrope po broju barikada? A da smo po broju promrzlih, obolelih i stradalih od zimskih plućnih bolesti drugi, odmah iza Ukrajine? Zato, Mariću, daj pauziraj malo svoju rusku propagandnu mašineriju, treba Vođa da se obrati naciji. Da narod sa barikada shvati da je njemu, Aleksandru Srbobrižniku ipak najteže. I da, ma kakav bio ishod narodne patnje i njegove brige, to će biti – pobeda.

U nekom drugom drugom univerzumu Srbi bi bila zrela nacija koja do svojih ciljeva dolazi pažljivo proračunatim potezima. Barikade (ako bi uopšte do njih došlo!) bi bile praćene medicinskom, logističkom i medijskom podrškom. Kamere (ne samo one „izdajničke“ N1) bile bi na licu mesta, a novinari zvaničnih televizija bi se više bavili Severom Kosova nego Luganskom oblašću. I bili bi tu, na prvoj liniji, da dokumentuju eventualnu agresiju nad nesrećnim narodom umesto da po studijima slikaju vođino glumatanje i histerične ispade.

Da li će, ipak, na kraju pasti krv? U ženskom mesečnom ciklusu krvarenje je praćeno promenama u psihičkom stanju. U vođinom „pederskom ciklusu“, mentalne promene se odvijaju mnogo češće i mnogo pravilnije, na nedeljnom nivou. Ponedeljkom se širi euforija, petkom i subotom depresija, dok je jedina vremenska konstanta  – glupost. Ali, kao što je gore rečeno, uz svu dosada obezglavljenu govedinu i polupanu grnčariju, ovde je narod na to već na(v)učen. Možda je vođin magareći mozak mali, bitno je da su mu ostali delovi tela taman ko za sledbenike.