Bebe o trošku države

Najavljene izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici trebalo bi da podstaknu mlade, odnosno sve reproduktivno sposobne građane Srbije na jedan od najznačajnijih  koraka u životu – rađanje. Za prvo dete roditelji bi mogli dobiti i sto hiljada dinara, a novčane nadoknade obećavaju se i za drugo, treće i svako sledeće dete. Na nama je samo da se razmnožavamo.

Deluje primitivno, ali tako je. Zakon predviđa i olakšice za majke sa seoskog područja, ukoliko su poljoprivredni osiguranici, za zaposlene, ali i nezaposlene porodilje. Ideja je povećanje nataliteta, odnosno borba protiv bele kuge, koja ozbiljno preti da počisti Srbe sa ovih prostora. Jasno je da svaka ozbiljna država treba da vodi ozbiljnu populacionu politiku. Da podržava planiranje porodice, finansijski ga podupire i garatnuje ženama  koliko-toliko sigurnosti nakon što ostvare svoju primarnu reproduktivnu funkciju. Siguran posao, redovan lični dohodak, na primer.

Kao neko ko se u svojoj porodici nagledao slučajeva, koji su se borili da se ostvare kao roditelji i na tom putu prošli pravu Golgotu, ni u ludilu ne bih osudila ništa što ima veze sa podrškom rađanju. Ali, da li je uloga države da podržava rađanje ili da pomogne planiranje porodice?
Između ta dva pojma postoji velika, i u slučaju nespretnosti – nepremostiva, razlika. Jedno je pariti se, drugo je stvarati porodicu. Kao i u mnoštvu drugih situacija, država i u ovoj pokazuje nedovoljno ozbiljnosti i adekvatnog strateškog  pristupa. Lepo je znati da, ako postanete majka, na računu može da vam „zazveči“ nešto manje od hiljadu evra. Lepo je znati da za državu jedan novi život, koji ste stvorili bar nešto, bar toliko, vredi. Ali, šta ćemo kada se ti novci potroše? Odnosno, ko će da nam pomogne kada to država više ne može?
Kada potrošimo sto hiljada državne časti, čime ćemo hraniti dete? Među onima koji ovo čitaju, jasno, više je onih koji ne mogu, od onih koji mogu da računaju i oslone se na redovne prihode. Nije li to dovoljan razlog da opet upitamo državu i njene službenike – šta to, dođavola, radite? 

Ja vam sigurno neću rađati decu, ne zato što imam nešto protiv toga da rađam Srbe/Srpčiće, već zato što se oštro protivim tome da rađam socijalne slučajeve. Sa platom ispod prosečne, u uslovima kada prosečnom platom jedva mogu da popunim trećinu potrošačke korpe, ne vidim kako bih prehranila dete, sa ili bez pomoći države. S druge strane, ako država želi da jača ulogu majke, onda treba da prestane da je svodi na prostu reprodukciju – da bih bila majka, nije dovoljno da ja, jedna obična i prosečna Srpkinja, samo rađam. Ministarka koja zagovara izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici to dobro zna. Zašto onda tvrdi drugačije, odnosno – zašto nas ubeđuje da jedno dete „košta“ samo sto hiljada dinara?
I to o trošku države.