Bermudski trougao pristojnosti

- Ju...! Zar se tako dolazi na posao?

- Eh, ja sam znao da dvadesetak santima golog muškog mesa mogu da izazovu  uzbuđenje, samo  nisam znao da se to meso nalazi na potkolenici!

Obučen u „tišerticu“, potkolenaste bermude i sandale sa čarapama (ne, nije džiberaj, nego pragmatnična priprema za višekilometarsko pešačenje), ovakav razgovor sam vodio više puta u životu. Sagovornici su obično bili: kolege u farmerkama, koleginice u minjacima i portiri u službenim uniformama. Temperatura od 30-i-oho-ho stepeni, plus dokazana efikasnost na poslu,  bile su mi (pored gornje rečenice sa dlakavom potkolenicom) argument za obustavu dalje diskusije, a u slučaju razgovora sa portirima, i propusnica.

Ovo evociranje uspomena na mladalačku lajavost bi svakako ovde izostalo, samo da ovih dana Veliki Vođa nije potegao dužinu „one stvari“! Pogađate, u pitanju je –  dužina nogavica na odevnom predmetu koji prekriva muške stvari koje sadrži u nazivu. Naravno, u pitanju su nogavice bermuda, naravno, u pitanju je studentski protest u Rektoratu.

Dakle, kako smo došli do toga da predsednik države, uz ostale ingerencije, glumi talibanskog stilistu i pripadnika fundamentalističke policije? Onog koji određuju pristojnost ljudi na osnovu  dužine tekstila i prekrivenosti kože? Istina, „taliban“, na ondašnjem narečju znači „student“, tako da je cela situacija u kojoj su se pomešali termini, politka i autonomija univerziteta poprimila pomalo apsurdni kontekst.

Da podsetimo:

Studenti su upali u Rektorat Beogradskog univerziteta zahtevajući da se ispita validnost jednog spornog doktorata. Naravno, da se ne zavaravamo, studenti bi (bez obzira na dužinu nogavica i spoljnu temperaturu) imali napad kurobolje po tom pitanju, samo da nije u pitanju doktorat Malog Ministra. Malog, ali tehničara, koji je, gle čuda, rešio da se okiti pozamašnim akademskim zvanjem. Zbog toga je cela stvar postala politički problem koji se, evo, razvlači već mesecima. U stvari, prošlo je 5 godina od kako je izvesni profesor iz Nemačke (naše gore list) zazvonio na uzbunu zbog toga što je nekakav softver za detekciju plagijata otkrio da 17% teksta doktorata podleže sumnji. Kada se požar sumnje proširio društvenim mrežama, i kada je dim iz medija zaštipao oči javnosti, formirana je komisija koja je (koristeći alternativni softver) potvrdila istovetni „procenat sličnosti“, ali je trust mozgova zaduženih za očuvanje obraza fakulteta i guzice dragog kolege (u međuvremenu postao ministar) „uz uzimanje u obzir visokih međunarodnih standarda“  sveo procenat na 7%.

Zaključak?

Kraduckanje od 7% tuđeg naučnog rada ne umanjuje kvalitet naučnog doprinosa! E sad, to što bi isti procenat tucane cigle – turan u alevu papriku na leskova(t)čki pijac! – izazvao drastičnu intervenciju tržišne inspekcije i, eventualno, fizičku intervenciju prevarenih potrošača... To nije isto! Ovoj si je, bre, nauka! A u njoj su pravila vrlo prosta: sve što se nalazi u naučnom radu (uključujući i doktorat), a citirano je iz drugih izvora, mora da ima oznaku (tzv. „referenca“) koja jednoznačno upućuje na to odakle je nešto uzeto. To zna svaki pravi naučnik. Lovcima na titule i planinarima po klizavoj piramidi partijske karijere, to je nebitna smaračina. Pa, valjda je neuporedivo važnije da se ram diplome na zidu uskladi sa bojom nameštaja u kabinetu!

U međuvremenu, priča je nastavljena po raznim konferencijama za štampu, političkim tribinama i pinko-tabloidnim odbranama Velikog Vođe od Malih plagijata. Pozivanje vlasti na „autonomiju univerziteta“ kao i vatanje mlohave opozicije za ofrljački doktorat,  je, u suštini, besmisleno. Valjda svi (uključujući autora, komisiju za odbranu i komisiju za odbranu komisije) znaju: ukoričeno lišće iz doktorata Malog Sikija nije doprinos svetskoj nauci, nego silaža za prehranu njegove sujete. Kao i sujete partijskih i koalicionih drugova. Pa, zaboga, ni Ivica Dačić ne bi napunio Sava Centar svojom pesmom (za to služe partijski kongresi) – pa ipak peva! I zlo ne misli...

A onda je Veliki Drug, na jednoj od bezbrojnih konferencija (posle gomile laži i odbrambenih kontra-pitanja) izrekao Veliku Istinu: „Mali ne mora da ima diplomu, može biti ministar i sa osnovnom školom“.

Naravno, Svemoćni Vođo! Godinama je jednu uspešnu zemlju vodio jedan šloser. Problem je u tome što je pomenuti šloser imao dovoljno državničke mudrosti da izrekne čuveno „studenti su u pravu“ a ti danas ne. Umesto toga ti se 'vataš za njihove kratke nogavice. Samo pazi, postoji prilična šansa da pri tom uhvatiš nešto što ne želiš! Na primer – nabrekli narodni gnev! Jer mada tvrdiš da si „najbolji student prava“, previđaš da, u pravnoj državi, onome ko krade tuđu intelektualnu svojinu nije baš pametno poveravati državnu kasu.

Ili, možda, iza svega, stoji mudra, proračunata strategija? Odliv mladih i obrazovanih prestaće onda kada se ugled domaćih univerziteta toliko sroza da njihove diplome na međunarodnom tržištu rada dostignu (bez)vrednost Sikijevog doktorata?  A dok bermudski trougao lošeg obrazovanja, zaglupljivanja medijima i obesne vlasti ne proguta i zadnji brod, avion ili čamac za spasavanje mladih od bezumlja, ostaje mi jedino da iz džepa na bermudama izvadim papirić sa upozorenjem: narod kome političari određuju dužinu nogavica, uvek na kraju ostane – kratkih rukava.