Blato od krokodilskih suza

Ako s mukom gacate kroz život i ako vam se čini da točak istorije šlajfuje u mestu, razlog je prost - ova zemlja je natopljena krvlju. I suzama...

Nedavno povećanje vodostaja telesnih tečnosti diljem otadžbine zbog mučki prosute krvi u Kosovskoj Mitrovici i javnog prosipanja suza pred kamerama samo potvrđuje da je Srbija močvara. Krokodili su se razmnožili u kaljugama politike, pregmizavanjem (termin "preletanje" podrazumeva evolutivno više vrste) i partijskim razmnožavanjem su prepunili baru. Izraz "mala bara, puno krokodila" nastao u kriminalnim krugovima 90ih (kada se i razrađivala tehnologija sačekuši kojom je prolivena krv Olivera Ivanovića) opisuje žestoku konkurenciju žestokih momaka. Današnja ugodna barica vlasti omogućava svim krokodilima sa partijski podobnom knjižicom hedonističko brčkanje bez trunke rizika. To je delom omogućeno tehnologijom "vazelinskog zipovanja" gde ljigavci međusobnim uvlačenjem povećavaju životni prostor, a delom što nam je država, šanerski gledano, ipak prostranija od zemunskih barica na beogradskom asfaltu. Ako tako posmatramo, sam atentat na perifernog političara kao što je nesrećni Oliver, ne bi trebalo da je organizovan od strane naše alanfordovske Bing-Oliver vladajuće korporacije. Pa, ni Topalovići nisu pucanjem u ljude povećavali svoj grobarski promet!

To, međutim, ne znači da naši vlastodršci nisu, u proverenom šibicarskom maniru, oberučke dočekali smrt čoveka čije je ime postalo veće od političkog uticaja. Proliv suza nad mrtvim političkim protivnikom, mešanje istih sa "svetom srpskom zemljom" stvorilo je materijal koji su medijski vazelinci i nižerangirani u čoporu pretvorili u žitki materijal za kamenovanje (balegovanje?) političkih protivnika. Oni koji su pre par decenija pišali po Đinđićevom taze iskopanom grobu, naprasno su bubrežne lučevine zamenili suznim, i svetosrpskim blatom zasuli izdajnike. Taze raspisani beogradski izbori su još jednom prilika da se reciklirani patriotizam (Produkt e Kosovës) upotrebi za opstanak na vlasti. Uostalom, činjenica da je Oliver sahranjen u Beogradu daje im za pravo da novog sugrađanina upišu, ako ne u birački spisak, ono u saveznike protiv izdajničkog šljama koji se drznuo da im naruši monopol vlasti.

Poput Topalovića koji su svoje profiterstvo obavljali recikliranjem mrtvačkih sanduka, naše rukovodstvo je, kao i u svakom predizbornom ciklusu, poteglo za recikliranjem političkih ideja. Biračkom telu je na švedskom stolu pogrebne opreme servirano za svakog po nešto.

Kurčevitim (i falusoljubivim) tipovima servirano je gazimestansko treskanje tvrdim “mi ne molimo, mi zahtevamo učešće naših istražnih (i ukrućenih?) organa u istrazi”. Pri tom se zaboravlja da efikasnost naših istražnih organa na rasvetljavanju savamalskog rušenja i niških automobilskih lomača ih baš ne čini previše kompetentnim za takvu ponudu. Istina, ni samoproklamovano Kosovo (utemeljeno na američkom pendreku i heroinskom biznisu)  nema resurse za ozbiljnu istragu. Ali baš zbog toga što se propinju na prste da dokažu da su velika i ozbiljna država, sigurno neće da dozvole mešanje Srbije u svoju teško dokazivu suverenost. Uostalom, bacimo li pogled na onaj blatnjavi točak istorije, videćemo da je I svetski rat i počeo tako što je Kraljevina Srbija odbila sličan zahtev  Austrougarske.

Onima koji pognute glave jedva preživljavaju, ponuđena je druga opcija. Vučić u jagnjećoj koži, sa taze nabubanim imenima zaseoka, TV kamerama i blagotelećim osmehom mirotvorca, krenuo je u boj za beogradske glasove na Kosovo. Poziv sirotom narodu da ne sledi Oliverovu familiju (jer, "gde su srpski grobovi, tu je srpska zemlja") došao je zajedno sa estradnim dilovanjem traktora i deklarativnim uskraćivanjem tenkova (i ostalog naoružanja). Naprasno otkriće da mir nema alternativu, vraća nas na misao o šlajfovanju točka istorije. Umesto da se o Kosovu razgovara sa Tačijem u Briselu, možda je trebalo, pre 3-4 decenije razgovarati sa Vlasijem u Beogradu? O tome kako da na multi-etničkoj teritoriji mogu da žive zajedno i Srbi i Šiptari? Savremeni termin "međunacionalna tolerancija" onda se zvalo "bratstvo-jedinstvo", ali suština je bila i ostala ista - međusobni suživot naroda gde, iako se možda baš i ne volimo, živimo bez međusobnog prolivanja krvi, bilo da je ona prolivena pomoću atentatorskog pištolja, tenka koji kuca na vrata porodice Jašari ili "milosrdnom" krstarećom raketom.

I dok pravoslavna dogma (ili narodno praznoverje) tvrdi da će se duša pokojnog Olivera motati još 40 dana po mestu ubistva,  istraga se nastavlja, izbori se spremaju, a mi i dalje grcamo u kaljuzi zvanoj Srbija. Jedino što nam preostaje je nada da će u ovoj predizbornoj plimi blata koja nam upravo nadire ipak biti više fekalija nego suza i krvnih zrnaca. Jer na to smo, ipak, navikli.