Bolesnici iz (para)mentalne institucije

Nemačka, februar 1933… Nepunih mesec dana pošto je Hitler položio zakletvu kao kancelar (po naški – premijer), grupa nacističkih aktivista, koristeći noć umesto fantomki, zapalila je Rajhstag (po naški – parlament). Za paljevinu su optužili političke protivnike, pohapsili ih, a vlast je iz demokratije prešla u jednopartijsku diktaturu na čelu sa svemoćnim firerom. Parlament je, budući da je postao nepotreban, raspušten, a brigu o tome šta narod treba da misli, preuzeo je her Gebels. A kako je narodna volja rezultat onoga što se servira preko zvaničnih medija, svi naredni izbori su postali nepotrebni. Plamen Rajhstaga je spalio slobodu reči, raspalio ljubav naroda prema bezgrešnom Vođi, a na kraju završio i kao ratni požar, i kao potpala u krematorijumima.

Kod nas je termička obrada išla malo drugačije. Tehnologija „kuvanja žabe u hladnoj vodi“ učinila je to da je trenutak smrti demokratije bez datuma na spomeniku ili u istorijskoj čitanci. Stvarno, može li iko da kaže kada je žaba koja se veselo praćakala u akvarijumu petooktobarskih očekivanja postala specijalitet na meniju preletačkih roda? Onda kad je premijer postao predsednik, a zadržao konce u rukama marionetske vlade? Ili onda kada ga je alfa-marioneta prozvala „šefe“? Možda onda kada je Maja Preletačević prvi put isključila mikrofon opozicionom poslaniku samo zato što je kritikovao vlast? Ili kada je Veliki Vođa prvi put počeo da soli pamet inženjerima kako da saniraju klizište ili konstruišu žičaru?

A možda je urušavanje institucija krenulo sa druge, medijske strane? Ako su Kurformeri i Hepinkeri u svoje mašine za ispiranje mozga sipali isključivo ružičasti omekšivač umesto praška za odstranjivanje laži, da li je iko mogao da očekuje čistu istinu u glavama naroda? Pogotovu ako je javno mnjenje svakodnevno centrifugirano! Jednoumlje je utočište slaboumnih, a naša piramida institucija sazidana je od ruševina Berlinskog zida i snova o nepogrešivom vođi. Gebelsi su stvorili Hitlera, Vučićevići Vučića.

Bilo kako bilo, Skupština je, umesto da bude stub demokratije, postala samo još jedan rijaliti program na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. To što su se pojedini klovnovi paralelno pojavljivali i u parlamentarnim klupama i na silikonskim farmama u okruženju gologuzih starleta, samo je potvrdilo stav: „ma, svi su oni isti“.

San malobrojnih da na političkoj sceni (ili bar u cirkuskoj areni) postoji neko ko će moći da vrati institucije sistema u okvire normalnosti, ovih dana je grubo raspršen. Za samo nedelju dana opozicija je potrošila gorivo narodnog nezadovoljstva i umesto da zvukom šerpi otera avet jednoumlja, dokazala je, po ko zna koji put, sopstvenu nemoć. Njihov navalni red (jedan glumac, jedan tajkun i jedan populista) nastavio je da niže auto-golove, a traljavo odbijene lopte zdušno su sačekali dobro dresirani lajavci da još malo žongliraju pred kamerama.

Stvarno, šta je trebalo crnom Đilasu da glumi cmizdravog Vučića i uplakanu Brnabićku? Pa on je bar „žut“ a ne žutokljunac! U trenutku kada je trebalo krenuti u juriš, on, zaboga, pokazuje svoju „nežnu crtu“! Nezadovoljnom narodu u prelomnim vremenima potreban je odlučan predvodnik a ne politička plačipička.

A šta tek da kažemo za glumca koji je Šekspira u ustima zamenio psovačkim tiradama? Njegov politički angažman i nije ništa drugo do niz auto-golova. Oće kaki, neće kaki, oće bojkot, neće bojkot… Imidž šatro-žestoki-momak možda će mu obezbediti četvorogodišnju glumačku tezgu u Skupštini, ali da li je srpski narod zaslužio da mu Ser Gej bude zamena za „Vučiću, pederu“?

Najdalje u opstrukciji političke borbe i saplitanju saigrača otišao je Boškić, pederomrzac. Njegovo političko angažovanje je i počelo sa bezbolnim palicama, ali očigledno za sve ove godine nije mrdnuo ni mrvicu dalje. Državni posao poslanika u Skupštini nije ga naučio da je reč (a ne pesnica!) argument u političkim raspravama.

Istina, politički ring u Srbiji je uglavnom popunjen balavim, nedozrelim ličnostima. Koliko puta ste čuli Ozbiljnog i Odgovornog da svoje suparnike poziva na uličnu tabačinu umesto na TV debatu? Razmere tinejdžerskog kurčenja u političkom ambijentu Srbije najboje pokazuje sam rodonačelnik šešeljizma. Čovek koji je svoje genitalije zadnji put video prilikom tuširanja u ševeningenskom zatvoru (i to u ogledalu!) tripuje se da je nabildovani tabadžija od koga beže Boškićevi batinaši!

Obradovićevo povlačenje javnosti za rukav na kraju je rezultiralo cepanjem farmiranog odela bivšeg rijaliti igrača. Nesrećni Rističević, koji je seljačkom promućurnošću skapirao da je hleb bez motike mnogo slađi od onog sa njive, postaće tako simbolična žrtva tuđe gluposti, a njegov sako zastava kojom će institucionalizovani, državni fašizam pobednički mahati nad Boškovim, amaterskim.

A pošto će Dveri Skupštine još dugo će ostati zatvorene za zdrav razum, pozivam doktorku Brnabić, da prilikom posete Parlamentu, osim psihijatrijskih nalaza (koje tako olako deli), ponese i 250 ludačkih košulja. Osim što su mnogo prigodnije kao zaštitna oprema za poslanike, imaju još jednu bitnu prednost – mnogo teže se cepaju od poslaničkih „versaćica“.