Borise Tadiću, da ti kažem nešto

Imam jednu jako lošu naviku: Volim da idem po sred puta. Ni levo, ni desno. Prezirem tabore! Svaki tabor je drugo ime za krajnost; a svaka krajnost je samo prečica do ludila i haosa. Zato biram sredinu. Baš tamo gde je krajnji domet kamenja koje nemilice bacaju i levica i desnica. Samo sredina! Dobro, dadao bih: sredina i svoja zemlja- dovoljno za jednog čoveka.

No, ima jedna osobina koja me naručito nervira, zove se: naknadna pamet. Osobina koja je posebno karakteristična za naše političare. Kako koji siđe s vlasti- tako postane svestan "kako državu treba voditi", odnosno- "kako će je voditi kada se na vlast ponovo uspenje"!? Epicentar priče je Boris Tadić. Bivši predsednik Republike, a pre toga i ministar u Vladi, iako sam često ističe da mu vlast kao takva nikada nije bila prioritet, pa i to- da je "sasvim slučajno" postao predsednik, sve je glasniji u svojoj "propovedi"- kako Srbija treba da izgleda, i kojim putem treba da ide!? Naravno, svako ima tu slobodu, da u svojoj glavi razvija "viziju države", pa, i da o tome javno govori. Ipak, postavlja se pitanje morala i etike. Da li je umesno da o budućnosti države govori čovek, koji je njena ne tako lepa prošlost- i koji je na njenom čelu bio u kontinuitetu osam godina?

OTVORENO PISMO BORISU TADIĆU

E moj Borise! Nisi ti bio toliko loš- koliko iznenađen čudnom igrom sudbine da te stavi na mesto predsednika. Kažeš: "Nikada ti nije bio cilj da dođeš na vlast, a najmanje da budeš predsednik". Vidi se. To ti zaista verujem. Tako si se i ponašao, kao da si nas sve skupa od Horgoša do Bosilegrada našao na ulici, onako usput. Mada u vreme kada si ti došao na vlast, posle nesretnih 90-ih, jedino si na ulici i mogao da nas nađeš, onako izgladnele i pokisle, sa pokojom mrvom nade u džepu. Problem je, poštovani "bivši vođo", što si nas tamo i ostavio. No, opet kažem: Nisi ti bio toliko loš. Ima u tebi nekog šarma i gospodstva. Šmeker si ti bajo, nema priče. Nego, poštovani BIVŠI, za vreme svoje vladavine imao si jednu veliku grešku. Okupio si oko sebe mnogo gadnu ekipu! Sve kuso i repato, od zla oca i još grđe majke, što u stranci, što u koaliciji, što među tajkunima i ostalim "prijateljima" vlasti. I za sve njih si "moj Borise" bio samo isturena figura. Da prostiš "konj" za treći potez u šahovskoj partiji, nešto poput "lutke sa naslovne strane" koja služi da zavara ionako sluđeni narod, da na osnovu dobro upakovanog mesišta sa naslovnice kupi ceo časopis, ne sluteći da ga tamo duboko u stranicama čekaju: crna hronika, pad ekonomije, rast pritiska; zaključno sa čituljama, za sve nas i voljenu nam majku Srbiju. Rekao si jednom prilikom, citiram: "Znam da su neki imali debelu korist, dok sam ja bio predsednik, ali sam siguran da ih je malo", kraj citata. Po treći put: E moj Borise! Ti se time hvališ?! Tačno, neki su imali korist dok si ti bio predsednik. Na žalost, malo je takvih! Ja znam mnoge koji nisu. Dobro, možda ih ne znam baš po imenu i prezimenu, ali znam ih po broju: ima ih oko 7 miliona. U stvari, kad god se setim tog vremena, padne mi na pamet scena iz filma "Maratonci", kada Zoran Radmilović, kao Bili Piton drži bukvicu Bogdanu Dikliću, tačnije za tu priliku Mirku Topaloviću, pa kaže: "Vidim ti si momak na svom mestu, samo si nekako mlak, neodlučan, nikakav! Oni tvoji, sve osvojili i prisvojili, a ti si u toj kući poslednji bednik..." Nećemo dalje. Ova replika iz kultnog filma Slobodana Šijana je idealna da uz nju napravimo osvrt na period vlasti Borisa Tadića, samo sa novom raspodelom uloga. Umesto Bilija Pitona stavili bi lik ženskog roda, po imenu "SUDBINA" koja prekoreva nesretnog Mirka što ne koristi bogomdanu priliku da napravi nešto od svog života. Nesretni Mirko je svakako Boris Tadić, ali samo u onom delu: mlak, neodlučan, nikakav. Tu se već javljaju "oni njegovi", što su sve osvojili i prisvojili, a to bi bili "oni neki" malobrojni, kojima je bilo dobro dok je on bio predsednik. Deo prekora sudbine, u kojem se pominje "poslednji bednik", ne odnosi se ni na Borisa Tadiđa, a još manje na "one njegove". Taj deo, prvo ćemo prevesti u množinu, pa neka bude "poslednji bednici", kako bi na osnovu toga osmislili novu ulogu, ili tačnije uloge, namenjene za sedam miliona statista- poslednjih bednika i slučajnih prolaznika u sopstvenim životima. E to smo mi, svi do jednog! U odbranu Borisa Tadića, poslednji bednici bili smo i pre njega. Na njegovu dušu: za osam godina upravljanja državom kao njen predsedik- nije se ni potrudio da nas na tabeli bednika pomeri makar na predposlednju poziciju.

Tako da moj Borise, možemo polako da rezimiramo: Čudni su putevi politike, svako može da dođe na vlast, sem onih koji su već bili. Kažu: Mnogi su jahali i mnogi jahaće, samo neće oni koji su sjahali. Kada jednom ovaj narod bude dovoljno jako želeo da menja "ove" i "onog", sigurno ih neće menjati "onima" i "tobom", kojima je ne tako davno, već rečeno jedno veliko zbogom! Stoga poštovani gospodine Tadiću: džaba agitovanje da se umesto bojkota ipak, izaberu izbori; a samim tim- džaba ti vežbanje koraka za novu predsedničku trku! Mi kao narod, možda jesmo... Ali ne toliko.

P.S. Tekst je reakcija na sve učestalije medijske istupe Borisa Tadića, u kojima poštovani BIVŠI, bez imalo griže savesti za sve (NE) učinjeno u doba svog predsednikovanja, govori o tome: kako treba voditi državu, kako rešiti problem Kosmeta, EU, Rusije, ispoljavajući pritom najgoru osobinu našeg naroda, genetsku anomaliju Srba (pogotovo srpskih političara), koja se zove: NAKNADNA PAMET. Uživajte u penziji gospodine Tadiću. Ionako je prevelika za ovako malu zemlju. Uživajte i ponekad se setite vremena kada ste bili predsednik. Vi se setite, a nas pustite da zaboravimo.