Čačkanje mečki

Drevna afrička poslovica kaže: „Kada slonovi vode ljubav, strada trava“. Naravno, posledice po travu, šipražje i stanovnike savana su iste (ako ne i gore!) i kada slonovi ratuju.

A šta je sa ostalim opasnim životinjama? Šta ako se sukobe američki grizli i ruski medved?

Ovog proleća ceo svet je svedok agresivnog brundanja upravo ovih (ugroženih?) vrsta. Ruski medved, koji se naprasno probudio, odmerio je senke prošlosti i zaključio da je sjaj sovjetskog kolonijalnog carstva bio neuporedivo jači od žmirkavog svitkanja trenutnog ruskog uticaja. A zapadni grizli, koji je pre 3 decenije progrizao rupu na berlinskoj tarabi, skapirao je žalosnu činjenicu: pobeda je bila, ustvari, poraz – kada nema neprijatelja, nema ni hrane! Kupcima koka-kole možeš da uvališ fantu ili šveps, ali kako ubediti poreskog obveznika u Kentakiju ili na Floridi da izvrne džepove za novu generaciju krstarećih raketa ili nevidljivih aviona?

Sitno šenlučenje u ime demokratije ili ljudskih prava može tek povremeno da donose neku kintu proizvođačima naprava za ubijanje. Tu su, naravno, i sukobi divljih afričkih ili balkanskih plemena ali za pravo zahuktavanje vojne industrije treba, vala, neki veliki, zli protivnik! Bin Laden ili nekakva napaljena verska zamlatojla može donekle da pomogne u pražnjenju vojnih skladišta, ali, eh… Gde su ta stara, dobra vremena, kada se nadmetalo ko više puta može da uništi celu planetu?

Jer je zamrzivač, zvani „Hladni rat“, bio decenijama izvor hrane za oba partnera u sukobu. I u sistemu potrošačkog društva, i u sistemu potrošnih podanika, uvaljivanje straha od brkatog Staljina ili nadrkanog Niksona (Džonsona, Kartera, Buša…) bilo je osnovni artikal kojim se hranila moć vlastodržaca. Terorizam – po definiciji „zastrašivanje ljudi kako bi se postigli politički ciljevi“ – imao je svoj najgori oblik upravo onda kada ga je vlast koristila protiv sopstvenog stanovništva.

Naravno, pravi termonuklearni rat nikada nije bio opcija. Zašto bi vladari koji jašu na grbači svoga naroda menjali udobnost svojih vila, jahti i rezidencija za doživotni pritvor u podzemnim bunkerima? Pogotovu jer su onda prikraćeni za ono što im najviše prija – ovacije miliona sledbenika ili zgrtanje milijardi na berzi. Čak i ideološko proseravanje o „superiornosti našeg sistema“ postaje besmisleno ako se svede na tupave komande „atomska s leva“ ili „atomska s desna“. Kakva, bre, levica, kakva, bre desnica…? Dok komandir voda izgovori naredbu, snop radioaktivnog zračenja uništio je celu jedinicu... Ili dvojku, crnu trojku...

Zašto se onda u 3. deceniji 21. veka uopšte zvecka megatonama? I zašto je ova tema ipak bitnija od predizborne minutaže na ovdašnjim televizijama i broja sendviča u autobusima Es-en-ekspresa?

Upravo zato jer je, širom planete, bilo previše onih koji su spavali dok je istorija, ta učiteljica života, držala svoja predavanja tokom minulih decenija. Jer sve što se trenutno događa u Ukrajini, dešavalo se ovde devedesetih. Od rađanja državotvorne nedonoščadi, kao što su Republika Srpska Krajina (ili Republjik Kosova), pa do reanimacije smisla postojanja tupavih vojnih saveza kao što je NATO pakt. Kremljansko proročanstvo o tome kako će svi Rusi živeti pod jednom (atomskom?) pečurkom samo je nastavak onog Slobo-ljubivog zamlaćivanja o etnički čistoj Srboslaviji. U nedostatku srpa i čekića kao osnovnih alatki kojima se obrađuje mozak naroda, pozivanje na svete ruske zemlje Donjeck i Lugansk može još lakše da završi posao. Pogotovu sada kada je cela Zapadna Evropa na ruskom gasnom respiratoru, pa Šeik Putin može u bilo kom trenutku da im zavrne slavinu, potom da Republiku Rusku Ukrajinu proglasi jezgrom budućeg vojnog saveza, a onda svoje podanike ubedi da on nije ništa manji Brežnjev od Staljina.

Naravno da je ruska briga o sunarodnicima ili američka o demokratiji samo povod da se ućutka opozicija ili kešne neki dolar. Zapadni prodavci straha upravo uvaljuju Poljskoj 500 novih tenkova, a ruski autobusi voze bake, deke, žene i decu daleko od vekovnih ognjišta koja će uskoro postati zgarišta. Opet će se u ime „naše dece“ „žestoko uzvraćati“, „odgovarati na provokacije“, „obezbeđivati mir“, a siroti Artemi i Juriji, Vanje i Saše puniće masovne grobnice na „oslobođenim teritorijama“. Tenkovske gusenice – te larve iz kojih se legu Fantomi i Migovi – gaziće stepsku travu, topovsko meso i ljudske principe, a nama ostaje pitanje:

Koliko još vremena treba da prođe da običan narod provali štos i, umesto da puca na nesrećnike sa njihove strane fronta, govnjivim motkama satera svoje krvožedne zveri u kavez?