Čikanje suvereniteta u balkanskoj barutani

Nepune 3 nedelje posle Kurtijevog landaranja suverenitetom Takozvanije, na laticama kosovskih božura ponovo vidimo ROSU. Vlažni vazduh sa Atlantika opet je doneo nepogode praćene grmljavinom, a osim grmljavine vatrenog oružja, grmljavina bombastih reči i potop vatrenih izjava sručio se na gudure Zapadnog Balkana. Čekaj, da li se to sprema novi Balkanski rat?

Naravno, orošavanje bestidnih usana penom ratnog besnila bilo bi opasno samo da se nalet epidemije ovde nije već dogodio pre neku deceniju. A kako je ovdašnji narod to već preležao (i time, valjda, stekao popriličan imunitet krda?), recidiv ratne hemoragije (ponovna pojava krvarenja uzrokovanog ratom) je malo verovatan. Jer, za razliku od 90-ih, u virtuelnoj stvarnosti kolektivne svesti više nisu u igri ni teritorije, ni homogenizacija etničkog prostora. Jedini i isključivi motiv svih političkih događanja je – rejting!

Bilo da su u pitanju Kurti, Dodik ili Vučić, ratno dobošarenje (čak i u ušima pristalica!) izaziva manje aplauza od objava „veličanstvenih uspeha“ i izjava da smo „najbolji u regiji (ili režiji)“. Jer, kolko se sećam, čak i u doba socijal-šešeljizma, borci za Veliku Srbiju su svoje pretenzije za Kar-Kar-Virokitica granicama ispoljavali uglavnom uz vinjak i špircer. Pri iznenadnoj noćnoj poseti vojnih pozivara naprasno bi svoje domoljubno buncanje zamenili onim bunovnim: „Ja nisam ja, ja sam – moj brat!“

Činjenica je da je odliv ratno sposobnog stanovnišva podjednako prisutan i na teritoriji Už(asnut)e Srbije i suvereničkog Kosova. Što bi Ljatif ili Miloš krvarili za „povjesne granice“, ako već mogu da obezbede svoju egzistenciju negde, „daleko, daleko od (noćnih) mora“ balkanskih zavađica? „Lađa francuska“ se više ne kreće ka Balkanu, stotine hiljada mladih, vrednih i pametnih otplovilo je ka Evropi.

Čekaj, a šta je sa onima koji su ostali? Oni koji na tržištu rada belosvetskih ekonomija ne mogu da uvale svoje diplome Mićatrendskih univerziteta? Biračko telo sastavljeno od drtavih sloboholičara, farmoseksualnih domaćica i mlađanih junoša koji svoju difuznu seksualnost pretvaraju u navijačku agresiju je upravo ciljna grupa ovdašnjih lovaca na rejting.

Dakle, koliko je trenutna TV orgija suvereniteta i suvereničika pogodna za loženje naroda? Pogotovu kada se sa mekih pornjaka trljanja tablica prešlo na penetraciju bojevom municijom? Tu neminovno dolazimo do ključnog pitanja – ko je uopšte ispalio taj metak?

Istražni postupak koji se završava merenjem kalibra krvavog metka bio bi smešan (poput poligrafičke karikature) da za malo nije odneo jedan život. Zar 1991. nisu i „četnici“ i „ustaše“ pucali su jedni na druge američkim oružjem marke „tompson“? Zar se na snimcima zaplenjenog oružja raznih škaljarskih klanova i albino-čopora nismo nagledali dovoljno cevi koje bljuju vatru NATO municije? I zar se na divljem zapadu Severnog Kosova ne ukrštaju svi švercerski kanali – od Istočnog Kalašnjikova do Zapadnog Heklera?

Umesto ofrljačke istrage možda bi trebalo staviti prst na čelo i zapitati se:

Kome u ovom času odgovara krvavi rasplet događaja?

Najpre, to ne odgovara prvooptuženom! Kurti se kurči da je na čelu multietničke i legalističke države. Ma koliko pratio želju svoga biračkog tela za etničkom higijenom Takozvanije, pojedinačna, nekontrolisana pucnjava u srpski živalj urušila bi imidž normalne države, udarila dodatnu rampu u redu za ulazak u međunarodne institucije, a ponovno aktiviranje mirovnih snaga bilo bi korak nazad ka potpunoj suverenosti.

Rat ne odgovara ni Vučiću. Ovde se u boj kreće isključivo da bi se učvrstila vlast, a jadnoumna Skupština, pinkovani medijski prostor i posvađana opozicija garantovaće mu na narednim izborima lagodno vladanje bar još 4 godine. Obaška što bi slika izrešetanog „Miloša“ i „Lazara“ na CNN-u drastično smanjila potražnju za našom SMB gvožđurijom na nesvrstanom buvljaku.

Takođe, to ne odgovara ni lokalnim gospodarima švercerskog raja. Ratne operacije donele bi kratkotrajnu korist, ali pojačano prisustvo međunarodnih snaga nije baš poželjno ako u gepeku ili šleperu prevoziš praškasti teret.

Dakle, ko preostaje? Individualne psihopate? Šiptarske UČK-e koje žele povratak na vlast? Ovdašnje „patriotske snage“?

U krajnjoj liniji, to je nebitno. Čak i da Srbin ispali Srbinu rafal u leđa (a ne bi bilo prvi put!), čak i da neki snajperski metak završi u plavom šlemu pripadnika međunarodnih snaga ili stomaku trudnice,  prolivena krv će biti proglašena za „pojedinačni incident“. Ruska gas-maska na respiratoru evropske  ekonomije trenutno je neuporedivo važnija od koškanja dečurlije u igraonici balkanskih prestola. Uostalom, čak i da nije tako, svaka prolivena krv na kraju postaje mastilo iz potpisa na nekom papiru. Jedini problem je u tome što oni koji potpisuju nikad nisu oni koji krvare.