Cirkus

Putujući cirkus je stigao u Srbiju. Ne zna se koliko će da ostane. Najavljivan je, kako to priliči, na sva zvona. Trubilo se i dozivalo. Narod očekuje nove, do sada neviđene tačke i zabavu. Gledaoci su u iščekivanju. Svako na svoj način. Normalno, na predstave se i ide iz različitih razloga. Neki vole aktere, drugi atmosferu, treći bi da vide, četvrti da budu viđeni i tako redom.

Ali svi očekuju utiske. Pa i oni koji nisu kupili karte i koji će sve pratiti iz prikrajka. To su oni koji vole priče o priči. Oni koji imaju bujnu maštu, znate. Oni žive u svojim pričama, a hrane se tuđim.

Svejedno, niko nije imun na smeh, jake osećaje, uzbuđenja, dobro izvedene tačke ekvilibristike od kojih zastaje dah, trapave klovnove, zveri otvorenih čeljusti koje riču i plaše decu. U publici će se naći i obavezni gosti. Znate to su oni koji ne plaćaju karte i pozvani su da svojim prisustvom udostoje cirkuske izvođače i da ih gledaoci preko ramena, gurkajući se, prepoznaju.

To su tipično balkanska pravila gotoprimstva  i bez izuzetka biće ispoštovana i ovaj put. Ipak je gostoprimstvo svetinja. A važni događaji moraju da se obeleže. Cirkuska predstava kao i slava.

I da se pozajmi po potrebi. Da se svi nahrane i napoje, a po potrebi i da se prehrane i prepoje.  Moglo bi gistoprimstvo da se prijavi i zaštiti pri UNESCO-u kao kulturna baština Srbije. Biće među gostima i mnogobrojna rodbina, jer ko je još video da se bez rodbine išta radi u Srbiji. Sa njom se slavi i proslavlja, ratuje i mre (nije obavezno na istoj strani), kupuju radna mesta i nameštaju tenderi.

Elem, rodbina učvršćuje  osećaj pripadnosti. Onaj iskonski, plemenski koji nam daje poleta da jače urlamo, da se busamo u grudi, da nepovezano nagrađujemo i osuđujemo, rodbina je kao himna. Sluša se i ispunjava.

I naravno, kao najbitnija i najsloženija ličnost na srpskoj realnoj i komedijaškoj pozornici, areni, predstavi, na vrhu sofre je kum. Eeeeej, kum!  A kum nije dugme. Kum je u Srbiji institucija. Vidi stvarno kum je institucija i to ne bilo koja. Kum je predsednik Srbije. Pa tu je i kumić. Ni on nije dugme. Nije baš institucija, ali kao da jeste. On je premijer. „To su bve važne stvavi“.

Sa institucijama se ne igra. Igra se za njih. Ako treba i bez gledalaca. Samo za njih. Predstava mora da počne. „The show must go on“. Šatra je u svim bojama. Muzika sa razglasa već daje prve ritmove. Predstava će početi onim udaranjem u doboš, sve bržim i bržim. Udaranjem koje daje ritam da će se desiti nešto važno i bitno. Sve je u ritmu i tonalitetu. Doboš ili reči, svejedno.

Ritam će biti sve brži i na vrhuncu će se pojaviti on. Krotitelj. Uz promenu muzike najaviće program. Svečanim i odabranim rečima, rezimiraće nam predstavu. Uzeće dah  između najava i tako će im  dati na važnosti.

„Dvaaaagi gosti...  Imaćete pviliku i časssst .... doboši odzvanjaju u brzom ritmu ... da večevas i u sledećim danima ... doboši ludački vibriraju od udaraca spretnog dobošara ... vidite dosad neviđeno ...:“

Žalosnog klovna i njegovog pratioca polačovek-polažena, kameleonicu  naočarku, raspevano prase, umnu slinu, bes-pravni dečak-kolac, zalizanog medenjaka, repatog ne-radnika revolucionara ...

Svi će oni da izvedu tačke koje nikada niste videli. Tačke nesumnjivo visokog kvaliteta i rizika. Izmamiće vam suze, naježiće vam se koža, zadrhtaće vam srca jer ove su tačke spremali samo za vas. I čudo neviđeno! Upoznaćete se sa vaskolikim životinjskim carstvom.  Ima tu i divljih zveri u zametku i čudnih ptica različitih broja, ali je najveći broj gmizavaca i njihovih prirodnih predatora.

„Krotitelj, krotiteeelj, krooootiteeeeelj... elj“...! Šatra će brujati od gromoglasnih uzvika i povika.  A krotitelj će likovati. Sa setom će se prisetiti svojih početničkih dana kada se, kao i drugi krotitelji okušavao na divljim zverima sve dok ga jedna hijena nije ugrizla. Tada se promenio i poprimio osobine svog napadača.

Publika će se silno zabavljati i šatra će se prvih dana puniti do vrha.  Ali svakom čudu 3 dana dosta. Sve manje publike i aplauza primoraće cirkus  da iz centra pređe na periferiju grada. Ponekad će se iz tog pravca čuti još poneki uzvik dok na kraju potpuno ne utihne.

Dragan Pajović