Crnamajka
Ministar Aleksandar Vulin je onaj što se deklariše kao levičar. Onaj što je svojedobno nosio dugu kosu i ložio se na Če Gevaru. Socijalidemokrate, socijalisti, komunisti su, inače, deo političkog spektra koji bi trebalo da se zalaže za ideju socijalne pravde, podrške i pomoći za najugroženije grupacije ljudi.
Ministar Aleksandar Vulin je oduvek bio jedan briljantan, razbarušen dasa poznat po smislu za humor, da ne kažem – karijerista koji je samo deklarativno borac za humano društvo. Kada su, 9. marta 1991. godine, izbile prve demonstracije opozicije protivU vlasti Slobodana Miloševića (glasom Vuka Draškovića), ishitrena reakcija despotske vlasti bila je upotreba vodenih topova. A mart mesec, ‘ladno. Duhoviti Vulin pitao se – pa nećemo valjda koristi mlaku vodu da bi šačici huligana bilo prijatnije?
Nije se od onda mnogo šta promenilo – pa ni sam Vulin; osim što se, zasevši u ministarsku fotelju, odrekao buntovničkog imidža i ošišao na kratko. Crnu revolucionarnu boju je zadržao. Karavulin je, ovih dana, crnamajka korisnicima socijalne pomoći. On se, naime, zalaže za uvođenje zakona, ili kakvog akta, kojim se pravo na socijalnu pomoć ne može ostvariti, ako se ona ne zaradi, što je već oksimoron po sebi. Stručna javnost već je pisala o neustavnosti ovakvog propisa, o tome da on faktički znači prinudni rad, da se ne zna ko će i kako procenjivati radnu sposobnost i da tu postoji mnogo prostora za manipulacije, da su ucenjeni najsiromašniji i najosetljiviji slojevi društva.
Dovoljno je, međutim, zagrebati malo septičke jame društvenih mreža i mišljenja prolaznika da bi se videlo da Vulim gudi u sazvučju sa opštim stavom, to jest, opštim nedostatkom saosećanja i razumevanja koliko za ljude, toliko i za društvene procese. Javno mnenje se, nažalost, u osnovi slaže sa Vulinom. Običan svet kao prosečnog korisnika socijalne pomoći vidi punoletnog Roma sa buljukom dece koja takođe dobijaju dečji dodatak; a svi se izdržavaju još i prošnjom. Osnovno osećanje koje prema njemu gaji je prezir, u najboljem slučaju, i jedva čeka da ga “država natera da radi, a ne da se koti i živi od socijalne pomoći koju ja plaćam”. Ova odvratna pragmatičnost i licemerna “pravednost” je pokriće za najcrnju netoleranciju, diskriminaciju, ksenofobiju i fašizam.
Prosečnom građaninu Srbije izmiče sposobnost – ili želja – da shvati da su: relativno bogatstvo, ili bar odsustvo siromaštva, odrastanje u uređenoj porodici, sa stalnim mestom boravka, konstantnim prihodima, zdravstveno osiguranje i obrazovanje – privilegije koje neki ne dobiju rođenjem, i nemaju apsolutno nikakve mogućnosti da ih steknu bez intervencije “odozgo”. Ne mislim na transcendentnu, nego na sasvim opipljivu, ljudsku, državnu intervenciju. Prosečan građanin Srbije je pristalica eugenike, prisilne sterilizacije i ostalih visokomoralnih oblika mešanja u tuđa reproduktivna prava, u pravo na rad, i na sam život, na koncu.
Prosečan građanin Srbije ne misli da smo svi isti: on vidi preimućstva tamo gde ih nema, a potpuno je slep za diskriminaciju. Savršeno je sposoban da mrzi i da u drugome, ma bio on podjednako bedan ili bedniji, vidi krivca za svoj loš položaj. Čini mi se, stoga, da je Vulinova revolucionarna ideja sračunata baš na ovo: da se kaže “pa oni (tj, korisnici socijalne pomoći) su to i zaslužili”.
Pored toga što niko nije zaslužio da ropskim radom zaradi nadoknadu koja je ispod svakog zakonskog minimuma, zaboravlja se i činjenica da su među ljudima koji dobijaju pomoć najrazličitiji profili, sudbine i slojevi. To može, recimo, biti čovek koji je sa pedesetak godina postao tehnološki višak. Ili, čovek sa lakšim invaliditetom koji je svakako radno sposoban – ali će u odnosu na njega dobiti prednost onaj kome ništa ne fali. Ili čovek koji, prosto, u armiji nezaposlenih - ne može da nađe posao (na primer: žena koja ima decu – jer će da odsustvuje zbog dece. Ili žena koja nema decu – jer će ih imati)! Svi oni sada će se suočiti sa prinudnim radom.
Vlast, ovoga puta oličena kroz ministra Vulina, vešto manipuliše nezadovoljstvom i “statičkim elektricitetom” građana. Koristeći naše predrasude i slabosti, ona nas okreće jedne protiv drugih. Umesto da se obračunamo sa reptilima, zločincima i kriminalcima koji već dvadeset i kusur godina sede u foteljama vlasti, menjajući samo frizure, skupa odela i retoriku, pljačkajući nas do gole kože - mi ćemo gristi jedni druge u pokušaju da se domognemo oglodane kosti koju nam bace?
Nadam se, i verujem još uvek, da imamo snage da budemo bolji od toga.
Iva Radović