Crveni kartoni na igralštu prestola
U svim poznatim sportovima pravila su relativno prosta. U atletskim disciplinama važi „brže, jače, više“, u većini drugih - bilo da je u pitanju košarka, fudbal, tenis ili golf - pobednika određuje koliko puta je nešto ušlo u nešto. Naravno, uz ograničenja da protivnički igrač ne sme biti (previše!) ometan prilikom svojih aktivnosti, uključujući i to da mu se garantuje telesni integritet (broj očiju, ušiju ili celovitost cevanica). Čak i u surovoj verziji astečko-majanske košarke, gde su pobednici (za razliku od poraženih) osvajali pravo da i dalje nose glavu na ramenima, postojala su pravila: zna se čime je dozvoljeno udarati loptu, čime protivničkog igrača.
U politici takva pravila ne važe. U fudbalu je nezamislivo da igrači usred utakmice menjaju stranu, u politici je preletaštvo postalo deo svakidašnjice. Nameštanje rezultata? Da, naravno, postoji i u sportu. Čak je u „dobra, stara, jugonostalgična vremena“ izvesni Džarovski sređivao da se fudbalska utakmica završi sa 134:0, a rukometna sa 0:0! U politici, izborni rezultati u kojima vladajuća partija osvaja 100% mandata u parlamentu su normalna pojava, pogotovu u zemljama kao što su Bela Lukašenija ili Severni Kimilend.
A u Srbiji?
Deklarativno, kod nas „evropski put nema alternativu“. Naravno, u pitanju nije čista geografija, nego više sociologija (poglavlje „Definicija države“). U tim hladnim, zapadnjačkim predelima je, pre par vekova, giljotinom razdvojeno pravo vladara da bira sastav sudova (uključujući Svetu Inkviziciju) ili da određuje procenat harača. Povremeno, u smutnim vremenima, poneki brkati čikica je lomače za spaljivanje veštica pretvarao u krematorijume za spaljivanje političkih protivnika (rasno, klasno ili nacionalno nepodobnih), ali to su bile kratkotrajne retro-ekskurzije u tamu Drakulinih srednjevekovnih zamkova.
Nažalost, „evropolikost“ naše stvarnosti je zadnjih godina sistematski svedena na nivo Šanel pudera našljapanog na znojavu, zadriglu facu jednog Šešelja. Da, naš predsednik stremi evropskoj demokratiji, ali maskirna maskara teško može da sakrije rošavi totalitarizam.
Nedavni poziv evro-kontrolorima da provere ovdašnji stepen demokratičnosti na predstojećim izborima je, najblaže rečeno, apsurdan. Otprilike kao kada bi UEFA komisija proveravala dimenzije fudbalskih stativa ili pritisak vazduha u ovdašnjim loptama. Da, fudbalski tereni su propisanih dimenzija, da, korner zastavice su savršeno vidljive... Pa, pošto je sve isto kao u Skandinaviji ili Premijer ligi, „pozivamo da opozicija izađe na izbore“.
Ono što evro-komesari za proširenje (anusa?) ne uočavaju je to da ovde, uprkos propasti Juge, duh Džarovskog jošte živi (i „živeće vekov'ma“). Jer u trodnevnom đuvečarenju leskovačkih specijaliteta (i kusanju sarme od papira izbornih propisa) slučajni i ovlašni degustatori ovdašnjih đakonija propuštaju suštinu balkanske politčke kuhinje:
- Krčkanje opozicije (i dinstanje biračkog tela) je priprema za specijalitet kuće - „Jednoumlje sa prelivom od vazelina“.
- U Parlamentu, opozicija služi samo kao dekorativni element. Kada u direktnom prenosu neko od lajavih opoziconara pokuša da iznese neku činjenicu, Maja Preletačević mu, momentalno, isključuje mikrofon.
- U pravim, čistim, „neprskanim“ demokratijama, svako muljanje (bilo vlasti, bilo opozicije) se kažnjava pravnim (ili bar političkim) posledicama. Na brdovitom Balkanu se kažnjavaju samo novinari koji se drznu da iznesu neprijatnu činjenicu.
Godinama nas, uz svaki TV dnevnik, kljukaju mućkalicom da je nekakav tajkun olešio državu za 500, 600...(ko da više?) miliona evra. U normalnim državama bi on bio izveden pred sud, u nenormalnim, dotični bi klisnuo, kupio egzotično ostrvo, vilu, jahtu dekorisanu pohotnim lepoticama i mlaznjak za lečenje nostalgije. Zašto se nijedna od tih opcija nije dogodila? Razlozi su očigledni:
a) kurformerski iznosi nisu baš toliki kao što se servira,
b) Đilas u ruci je mnogo pogodniji od tajkuna na grani.
Višegodišnji medijski linč je mnogo korisniji za očuvanje vlasti od jednokratno ućorkiranog, streljanog ili obešenog političkog protivnika. Jer „fašista Obradović“ može biti na vešalima samo jednom, na naslovnim stranicama tabloida on se veša (ili seče motorkom) bar jednom u dve nedelje.
Zato je vlast, posle više godina sistematskog fauliranja, kostolomačkih startova i isključivanja protivničke odbrane sa medijski pokrivenog terena, u predizbornoj nadoknadi vremena rešila da vrati privid regularnosti. Navijačima sa tribina je rečeno da prekinu kamenovanje, a da svako ko može da preskoči 3% viskoku ogradu ima pravo da utrči na teren.
Rezultat?
On je unapred poznat. Pošto je Skupština svedena na estradni cirkus, sastav klovnovske ekipe poslanika (i manekena za donji veš) biće upravo takav da se obezbedi minimalni imidž demokratičnosti.
Evro-kontroleri će proveriti ažurnost biračkih spiskova, prisutnost spreja, kontrolnog listića i UV lampi. Ono što će im ostati nedostupno biće unapred dogovoreni procenti, frizirani zapisnici, donacija glasova lažnim opozicionarima od strane pobednika, i izostanak mogućnosti sprečavanja mućki od strane onih koji bojkotuju izbore. Iza bokserskih rukavica, na terenu za nokautiranje demokratije, neće ostati otisci prljavih ruku. „Džarovske“ brojke izlaznosti i prebrojanih glasova biće „najveće u Evropi i regionu“, ali ipak daleko od korejskih. Biće „nit Kim jeo, nit Lukašenko mirisao“.
Zato, druže komesare (tako ti Staljina), pre nego što izvadiš nož i presečeš „izborni uslovi su regularni“, otvori ovde, na par godina, svoju komesarsku radnju. Klanična industrija za pripremu biračkog tela ovde radi malkice drugačije nego u tvojim briseljačkim krajevima. A ako pogledaš utakmicu od početka, možda ima šanse da skapiraš zašto se u Srbiji umesto noža mnogo češće koristi - zarđala kašika.