Dimljena zavesa na meniju skupštinskog restorana

Vojsko, paz' vamo... Ođe vam je maskirna dimna bomba MDB M77. To vam služi radi maskiranja živih, pokretnih i nepokretnih ciljeva prilikom… uh, jebo ti ja ova sitna slova... prilikom izvršenja različitih borbenih zadataka.

Staračko maglovito prisećanje na mladost, na Je-Ne-A, na pešadijsku obuku, tupave zastavnike i ostalu sivomaslinastu zajebanciju, naprasno je prizvano nedavnim događanjima u Skupštini. Da, toj, beogradskoj, nekada Saveznoj, sada nesavesnoj, a, bogami, od pre neki dan, i – dimljenoj!

OK, to što ja – alo, kelner...! – između bele i dimljene vešalice uvek biram onu koja nije prošla kroz pušnicu, potpada pod izreku: „O ukusima ne treba raspravljati“. Ali to što pri izboru između dimljene i nedimljene Skupštine uvek biram onu bez baklji, biber spreja i dimne zavese nikako nije stvar kvržica na jeziku, nego vijuga u mozgu.

Stvarno, da li bi iko od nosilaca skupštinskih legitimacija sa navijačkim („a le, ale, ale, alee…“) pretenzijama mogao da objasni:

Šta je bio cilj nedavnog derbi-performansa? Ometanje rada Skupštine? Sprečavanje izglasavanja nekakvih zakona? Politička opstrukcija, filozofska apstrakcija ili estradna atrakcija? I ako je takva akcija imala ikakav smisleni cilj, zašto se onda stalo? Sve ono što ste toga dana sprečili, odrađeno je sutradan, bez ikakvih problema!

Kapiram da za ovakvo balavo ponašanje opozicionih huligana (ili su u pitanju maligani? )postoji nekakvo malo, malecko (baš malecko!) opravdanje. Otprilike kao ono u obdaništu kada se dečica koškaju oko noše. Ono: „Vaspitačice, vaspitačice, nisam ja, Alek je prvi počeo…“

Jer ovde dimne bombe nisu počele da zakađuju politički prostor 5. marta, kadionice ekrana poslušničkih televizija to rade godinama. Kada se potegne pitanje izbornih mutljavina, onda – puf, evo šarenog dima „svetih srpskih zemalja“. Kada se postavi pitanje „kam‘ ti, bre, Kosovo?“, onda se pušta maskirni puvanjak nekakvog koridora, Ling Longa ili Trampovog penkala.

Ali za razliku od propagandnih dimnih bombi koje vlast uspešno primenjuje godinama, ovo skupštinsko šenlučenje pirotehnikom ostavlja prostor da mi, obični građani – oni koji se, za razliku od vas, ne hrane u skupštinskom restoranu – postavimo pitanje:

A zašto ste, aman, po ko zna koji put, doprineli da Skupština postane rijalti?

Kako u skupu smislenih odgovora nema previše opcija, hajde da ih, redom, pročešljamo:

• Sistematsko urušavanje institucija da bi se uspostavila vlast jednog čoveka udarilo je najpre na onu zakonodavnu, na Skupštinu. Srozavanje kriterijuma u vazelinskoj piramidi* vlasti otvorilo je apetite i opozicionih jadnika sa koeficijentom inteligencije manjim od broja cipela. Po sistemu, ako onaj Kebara (Đuka, Vulin, Buji-pajkić…) mož‘ da bidne poslanik, što pa da ne mogu i ja? Šta, ja kao ne umem da se debilišem i pravim gluposti?!
• Pri tome isto rezonuju (al‘ se uzdržavaju?) i oni pametniji. Naša trenutna opozicija je azil za izbeglice iz raznih, nekada ozbiljnih, „patriotskih“ i „demokratskih“ partija, uključujući i po neku  neozbiljnu, ravnozemljašku ili antivakcersku. Stvarno, gde se „...u ovom času za srpski narod!“ dede deda Nestor?
• ...Ili Milica Preletnica? A, da… Ona se beše saplela o štap kojim BIA bije neposlušne, pa se natakla na šargarepu ministarske funkcije? Ispada da je maskirna dimna bomba patriotizma najbolja kada se koristi u jurišu za osvajanje privilegija.
• Dimljene vešalice iz skupštinskog restorana očigledno su prilično ukusne. Oni koji ih jednom probaju, teško menjaju jelovnik… S tim što pojedincima možda nisu dovoljno dimljene ili zabiberene pa ponesu u skupštinu dimne bombe i biber-sprej.
• I, konačno, škart sastavljen od otpadaka pokojnog DOS-a, ima pozamašan teret materijala pogodnog za ucenjivanje. Ti riđi, i ti do njega, znate vi dobro šta ste sve radili, zato nemo‘ slučajno da, u zakazano vreme, uđete u Skupštinu bez pirotehnike! Ili bar bez agresije, pogodne za kamere... Ma ne, nema sekiracije, obezbeđenje ovde oduzima samo papirne parole, nikako sredstva za vašu blamažu.

Čekaj, pošto u životu nisam bio član nikakve partije, da nisam možda u ovom nabrajanju nešto prevideo?

Dakle, imali smo: prirodnu glupost, pacersku naivnost, konformizam, nezainteresovanost, ucenjenost… šta još? Mora biti da postoji još nešto čime vlast kontroliše opoziciju? Zašto bi inače 13 godina skakali kroz obruč upravo onda kada Vučiću prifali cirkus? Ili je kontrola opozicije, što bi moj tupavi zastavnik rekao, „pičkin dim**“?

Jer ako dimne zavese, po rečima sirotog podoficira, služe „za  maskiranje borbenih zadataka“, šta je onda bio borbeni zadatak skupštinskih jurišnika? Da maskiraju svoju višedecenijsku nemoć? Da kolegama iz vladajuće koalicije očuvaju vlast? Da Pinkovom analitičarima daju materijal za „bla, bla, svi-oni-isti“? Da Pinkovoj publici učvrste uverenje da je „bolje jedan kvaran a pametan, nego gomila naivnih, pa makar i dobrih“? I da je bolja čvrsta ruka nekakvog firera, nego skupštinski Rajhstag koga treba spaliti?  A gde ima dima, ima i vatre.

Zato, deco, samo napred… Pumpajte! Balon njihovih šarenih laža mora na kraju da pukne. A kada pukne, oduvaće sve firere i sve gebelščiće. Vaš Igmanski marš, vaše pešačenje preko naše (trenutno Enver Hodžine) Albanije  doneće slobodu ovoj nesrećnoj, okupiranoj Srbiji.

________________________________

* „Vazelinska piramida“ je sistem u kome Vrhovni Vođa bira gluplje od sebe da bi ispao što pametniji, ovi ispod njega biraju još gluplje, tako da cela zemlja završi na temeljima sveopšte maloumnosti.

** Za one koji nisu služili JNA: „Pi*kin dim“ je (polu)zvanični vojnički termin za neki baš, baš lagani zadatak.

Autor Zoran Petković