Godina na respiratoru
Kada je prošle godine, negde u ovo doba, uz praporce Deda Mrazovih irvasa, Voljeni Vođa (skraćeno – „Vo“) prozborio kinesku vradžbinu „Ua...ću e žen...“, mi, zdravorazumski skeptici, smo se kerebečili i pravili (☞) sprdačinu. Niko od nas, zezatorskih korektora svevlašća, nije mogao da pojmi da moć Njegova prevazilazi granice ove jadne zemlje, da se reč Njegova čuje dalje od pinkoidne kanalizacije i da volja Njegova može da prizove globalnu pošast!
E sad, odgovor na pitanje kako je, trljanjem lažljivog jezika o bestidne usne, zli duh prošlih vremena pušten iz vuhanske bajkovite laboratorijske boce i prešao u globalnu objektivnu stvarnost prepuštam teoretičarima zavere i vernim klanjaocima u Hramu Svemoćnika. Činjenica je da je protekla godina protekla u znaku bockastog virusa, kao i činjenica je da su razne zemlje primenjivale različite taktike u rešavanju problema, nikako ne smanjuje potrebu da se podvuče jasna, prava i debela crta ispod ovdašnjeg vrludanja pred realnim problemom globalne pandemije. Ovde su gospodari naših života (a, bogami, i naših smrti!) iskoristili sveopštu tragediju da ugrade još po neku ciglu u piramidu svevlašća, da mit sopstvene bezgrešnosti ušuškaju u još jedan medijski plašt za prikrivanje carske golotinje.
Jer dok je u drugim državama bolest napadala stanovništvo, ovde je tokom epidemije stradala sama država!
Ili možda grešim? Možda su izbori kojima je Skupština svedena na tragikomični vazelinski performans samo završni ekser u limenom sanduku demokratije koji naši Topalovići recikliraju već godinama? Pored lutkarskog pozorišta u kome marionetska vlada u rukama Velikog Vođe svakodnevno izvodi trik poslušničkog klanjanja, predstava „Zašto volim svoga Vođu“ je epohalni doprinos naše Skupštine svetskoj dramaturgiji. Tu se pred TV kamerama odvija masovni ljubavni zaplet: ko će od njih 250 više, jače, bolje da izrazi svoju ljubav prema Njemu. Uh! Skoro pa ko takmičenje u haremu Sulejmana Veličanstvenog za naklonost Cara! Car Trojan? Ili Durex? Nebitno, ili što bi u nekim gužnim, pasivnim krajevima rekli – isti kondom, drugo pakovanje.
Ali manimo se odvratne, ljigave, uvlakačke scene, gde se debele Palme njišu zajedno sa taze napupelim puzavicama, vratimo se realnoj tragediji koja se odvija izvan ovog rijalitija. U godini „veličanstvenih uspeha u borbi protiv epidemije“ ovde je, zvanično, umrlo preko 3000 ljudi.
Mnogo ili malo? Pa, u zavisnosti od toga da li ste vi, ili neko od vama dragih, dušu ispustili u respirator. Štos je u tome što ovde ovi brojevi nisu medicinska nego medijska kategorija. A ako član kriznog štaba javno predlaže da „smanjimo broj nepotrebnih testiranja“ kao meru za smanjivanje broja novozaraženih, onda je očigledno da virus, osim pluća, napada i mozak! Žmurenje, kao metod za izbegavanja neprijatnih istina, time je dobilo zvaničnu potvrdu, a to je, uz raspisivanje izbora, i naš najveći doprinos svetskoj epidemiologiji.
Međutim, pored epidemiologije, ovde je najveći proboj na svetskoj naučnoj sceni (ona pozorišna je rezervisana za Skupštinu) postignut iz oblasti sociologije. Smrt državnih institucija u 2020. je kompenzovana vaskrsavanjem onoga što je što je u Francuskoj pogubljeno giljotinom pre više od 2 veka – apsolutnom vlašću jednog čoveka.
Da pojasnim srećnicima koji su dremali na času istorije: Republika (dakle, Srbija) je pojam nastao od latinskih termina „res“ (stvar) i „publica“ (javna) – dakle, nešto što je vlasništvo svih nas. Kako je res-publica postala res-privata (tj. privatno vlasništvo jednog čoveka) ostaje da rastumače pravne institucije. Kada javnu stvar (npr. poklopac šahta ispred svoje udžerice) „dimljeni“ pripadnik manjinske populacije ove države (pod okriljem noći) pretvori u privatno vlasništvo (i proda ga kao reciklažni materijal), institucije države reaguju. Kada Predsednik iste države nabavku respiratora (res-pirateria) proglasi za svoj lični, privatni uspeh, ovacije se razležu sa ekrana zvaničnih medija.
Naravno da postoje aktivnosti koje se, zarad dobrobiti države, obavljaju „ispod radara“, ali njima se bave tajne službe, nikako zvanični predstavnici. Ni Tramp, ni Putin nikada nisu na konferencijama za štampu obnarodovali neku sumnjivu prodaju oružja, nikakvu nabavku ilegalnih (strateških!) materijala ili nekakvu „veličanstvenu pobedu“ nad mrskim virusom. Ni jedna skandinavska zemlja ne proglašava sebe za „najbolju u regionu“ po broju umrlih ili zaraženih. Samo je vlast u Srbiji, koristeći privilegiju monopola na zvaničnu istinu, obavestila podanike da je za to što su živi, zdravi (a, u slučaju da se razbole, za njihov oporavak) zaslužan jedan (i samo jedan!) čovek.
Trenutno, dok ovo pišem, vest o ishodu bolesti oca Njegovog, nije dostupna javnosti. Uprkos tome što je ova naša, svetovna država pretvorena u Sveto Tabloidno Carstvo, javnost nema nikavu vest o čoveku (začetniku loze Svemoćnika) zbog čijeg nepoznavanja kontracepcije (videti gore pasus Durex-Trojan) danas pati cela zemlja.
Jer to da li će matori Vučić „da pretekne“ u ovom trenutku je najmanje bitno za građane Srbije. Više od 3000 žrtava virusa, posthumno, postavljaju mnogo važnija pitanja: koliko njih je moglo da izbegne tragičnu sudbinu i koliko njih je bačeno na oltar sujete jednog čoveka? Da li je zbog nečije bolesne potrebe da lično distribuira medicinsku opremu broj grobova prekomerno uvećan? Da li je zbog prikrivanja broja zaraženih epidemija odnela više ljudi nego što je bilo neminovno? I koliko će lažno proglašenje „pobede“ još da uveća crnu listu žrtava?
Nažalost, na tom tragičnom spisku je i sama Republika Srbija… Preminula je tiho, na respiratoru, pred očima svih nas i pred kamerama politički podobnih televizija.
Ili možda još mrda? Samo što je umesto res-publica svedena na res-pubični deo tela vladara koji je, na našu nesreću, trajno zaglavio u pubertetu.