Golotinja ofarbana patriotizmom

Ženske draži razigrane u ritmu sambe, raskošna lepotica koja, preko gole kože, nosi samo farbu u nijansama svoje zastave… Prizor iz video klipa koji mi je drugar poslao za podgrevanje navijačkih strasti pred utakmicu sa Brazilom naprasno je otvorio pitanje: Da li su nacionalni simboli preko onih erotskih, degradacija države ili njeno oplemenjivanje? Tim pre što su tange, a ne žuto-plavo-zelena zastava, globalno prepoznatljivi simbol Brazila?

Naravno, i tange, i zastava, samo su komadi platna koji simboličnu (ili simbolesnu) vrednost dobijaju tek u oku posmatrača. Isto važi i oznake na tablicama ili uniformama. Kod nekoga izazivaju erekciju nacionalnog ponosa, kod nekoga penu na usnama.

Stvarno, kako smo dospeli do toga da komadi metala na branicima nisu više identifikatori vozila koje je učinilo saobraćajni prekršaj nego kolektivni simbol državnog suvereniteta? Zar to nisu, neuporedivo više:

• rampe na Brnjaku i Jarinju,
• naši („Aco-Srbine“) poslanici koji se zaklinju na vernost Republici Kosovo,
• ROSU specijalci koji se šiljkaju gde god im ćune,
• međunarodni telefonski pozivni broj +383,
• članstvo Takozvanije u FIFA, UEFA, Olimpijskom komitetu…?

Decenija (u kojoj su partijske zastave postale važnije od državnih) straćena je na učvršćivanje vlasti jednog čoveka umesto na očuvanje jedinstvenosti i ostataka suverenosti. Očekivanje da će ostatak sveta poštovati više Ustav Republike Srbije od njenih najviših predstavnika bilo bi tek naivno samozavaravanje da iza toga ne stoje ozbiljne posledice po sve nas, pogotovu za nesrećnike sa KM tablicama. Možda je nekakva Gvineja Bisao povukla priznanje nezavisnosti, ali višedecenijsko vučenje za nos običnog naroda, ovde je postalo svakodnevna sportska disciplina u kojoj naša vlast neprekidno obara rekorde. Onomad smo od Brazilske fudbalske reprezentacije primili 2 gola, od naših političkih driblera redovno primamo bar 2 gola, a, bogami, poneki i u prezervativu!

U grupnjaku u kome se A(psolutni) V(lasnik) države diči svojom pederskom titulom, a mlade uvlakačice vaginalnim sekretom povećavaju ljigavost stranačkog vazelina, običan narod uvek ispadne – jebana stranka! Ljudima koji su pre samo nekoliko nedelja prešli na RKS tablice, automobili su (kao nekad Oliveru Ivanoviću) spaljeni od strane vatrenih sledbenika. Danas, prelazak na kosovske tablice je „veličanstvena pobeda patriotskih snaga“! Kosovski policajci neće pisati prijave, država Srbija neće izdavati nove srpske tablice, a onda će, lagano i postepeno svi preći na kosovske. Tehnologija kuvanja žaba u hladnoj vodi dobila je novi sastojak – aplauz kuvanih kreketuša.

Za razliku od lepe Brazilke koja se vrcka na tribinama, golotinja našeg Apsolutnog Vladara, neuporedivo više loži napaljene voajere što je sloj farbe deblji. Pri tome je maskirni sloj dobijen kao miks svih mogućih premaza – od levičarsko-populističke brige za narod („koji ne razume, Goco“), desničarskiog (da ne kažem „Tomo-grobarskog“) žongliranja kostima predaka, nadri-intelektualnog frljanja nabubanim terminima, i uz sistematski uzgoj prezira prema školovanim stručnjacima, proglašavanja Vođe za vrhunskog eksperta u svim oblastima. Koliko sajli ide u gondolu? Kako sanirati klizište koridora? Da li je uzgoj marihuane krivično delo? I, najvažnije, ko je kriminalac, ko patriota? Specijalna emisija na Pinku daće odgovor na sva pitanja.

Pošto je „najbolji student Pravnog fakulteta“ (i propali student trenerske škole) postao A(pslolutni) V(lasnik) države, njenih institucija i medijskog prostora, njegov ukus u izboru nijanse kojim se farba narod (i skriva njegova golotinja) je neprikosnoven. To što je tamno-braon farba (nastala mrčkanjem svh preletačkih: od crvene, julovske, preko raznih plavo-žutih, pa do nijansi zarđalih radikalskih kašika) poprimila i miris (i ukus!) ostataka progutanih demagogija koje su prošle kroz biračko telo… Jbg, šta da se radi, gladan narod je na(v)učen da guta sve što mu se servira. Pogotovu kada je na švedskom stolu medijske ponude jedna te ista kobasica servirana u svim posudama, i kada je u njoj identičan procenat psihoaktivnih supstanci za stimulaciju strasne ljubavi prema Vođi.

Problem u TV Imaginarijumu zvanom Srbija nastaje kada prokleta objektivna stvarnost uruši bajku o Svemogućem Vladaru.

Da li su u našega Cara kozije ili magareće uši? Da li je stvarno verovao da će Kurti da se ustrese pred njegovim pretnjama? Ispade da je američki mig (a ne ruski MIG-ovi!) bio presudan za promenu odluke o preregistraciji.

Ili je stvarno mislio da će povlačenjem svojih poslušnika iz Skupštine Takozvanije izazvati krizu njihovih institucija? On, koji je krvavim kopačkama isfaulirao svaku našu instituciju, poziva Kurtija na – joj, apsurda! – poštovanje njihovog Ustava?! Idi, begaj...

I dok se ružičasta sluz cedi sa ćoškova Pinkovih ekrana, dok Marićevi rusofilski autošovinisti neprekidno pokušavaju da nas ubede da su Veliki Putin i Mali Alek jedno te isto, neko bi morao da objasni i Njemu i nama, prostu činjenicu: Car je go! To što se uvlakači (i uvlakačice) oko njega foliraju da vide maršalsku uniformu doživotnog vladara, ne menja žalosnu stvarnost. Njegova moć je samo na ekranima poslušničkih televizija, njegova nemoć na terenu… Pa, skoro kao Piksijeva u Kataru!

Zato, Alek, za tvoje dobro – pusti malo neka lepa Brazilka trese guzovima! Skini se malko sa ekrana, ne pizdi javno... Tvoje drmanje zadnjicom i landaranje crvićem (tako privlačno raznim Vulinima) samo zgražava običan narod, uključujući i verne (a naivne) sledbenike. A za nadimak koji ti navijači skandiraju se ne sekiraj, ostaće ti zauvek i bez tvog neprestanog podsećanja...