Gumeni čekić i seljačka sekira

1) „Svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno.“
2) „Svi političari su govna! Srećom, kotlić demokratije iznad WC šolje vlasti obezbeđuje da ne zabagre.“

Ove dve misli (od kojih je ona smrdljivija, naravno, moja), najbolje objašnjavaju zašto je smenjivost vlasti neophodna za funkcionisanje normalne države. OK, baba Angela je vladala Nemačkom 15 godina, ali to vreme nije koristila da „Bild“, „Zidojče cajtung“ i „Frankfurter algemajne“ pretvori u partijska glasila, a „ZDF“ i „RTL“ u „Pink“ i „Hepi“ TeVeš-mašine za ispiranje mozga. Nemačka je u prvoj polovini prošlog veka preležala masovnu epidemiju firerske erotomanije, tako da joj za uspešno funkcionisanje nije neophodna ljubav prema Velikom Vođi. Duh Gebelsa više ne hara Nemačkom, preselio se u redakcije ovdašnjih medija.

Ne znam da li ste se i vi zapitali zašto su ovdašnjoj vlasti tako neophodni limeni doboši? Ako je stvarno toliko uspešna, čemu onda Sarapa ujutru, a Marić uveče? I između, 5x dnevno, uz svaki obrok, kaficu, rakijicu (ili posetu prostoriji sa pločicama) još jedna doza pilula o „veličanstvenom boljitku“? Da li zbog toga možda treba da se obratimo svome lekaru ili farmaceutu? Čisto preventivno, zbog mogućeg predoziranja Aleksilijumom? Pogotovu, ako uz lekovitu pljuvačku po „onim bivšim“, primamo još i pozamašnu dozu Kinezi-terapije koridorskim asfaltom, rafalno vakcinisanje pobedama i povremeno inhaliranje ruskog ljubavnog gasa...

Dok je u Hrvatskoj nedavna kupovina francuskih Miraža bila kratka (3. po redu) vest u njihovom TV dneniku, ovde je ona naša famozna nabavka polovnih MIG-ova bila španska serija u nastavcima. Od preliminarne najave, specijalnih emisija, celivanja sa Putinom, nestrpljivog iščekivanja da (belo)ruski majstori ispeglaju limariju (i produvaju dizne), probnog kuckanja šoferšajbni, svečanog dočeka (sezona 1, 2 i 3), višekratnog Informerisanja, Sarapičenja i Kurirčenja, pa sve do pasuljanskog puvanja.

Dakle, da li je kupoprodaja vojne opreme ili gasa poslovna transakcija ili ljubavni čin? I, u slučaju da je u pitanju ovo drugo, ko tu koga zadovoljava? Ako je novougovorena cena našeg gasa viša od one koju dobija baba Angelina Nemačka ili Lukašenkov Staljinistan, u čemu je onda „veličanstveni uspeh“ Vučićeve nedavne posete? Da li je cena određena bratskim odnosima dva naroda ili toplobratskim odnosima dvojice velmoža? Jer meni, drtavom svedoku prošlosti, uporno se vraća ona slika Brežnjeva koji „krlja žvaku“ Honekeru (istočnonemačkom vazalu Sovjetske imperije)! A pri tom svi znamo ko se ovde, javno i uporno, diči uvredljivim nadimkom koji mu skandiraju navijači. Zaboga, to što se događalo u Sočiju između 4 (berlinska?) zida nije njihova intimna stvar, tiče se svakoga od nas.

Jer, padom petokrake sa zastava obe države sve se svodi na surovi, dolarski kapitalizam: Pošto gas? Pošto ljubav? Pošto Srbija?

A Srbija je, evidentno, na rasprodaji... Crni petak je počeo onoga trenutka kada je normalna, post-komunistička zemlja postala vlasništvo partijskog klana. U njoj naš Kapo di kapi(tali) određuje pravne, (a, bogami, i ostale!) granice zemlje. Da li je pravo stranih investitora iznad lokalnog zakonodavstva? Naravno! Treba li neko da zvoni na uzbunu? Taman posla! Ovde jedino dozvoljeno da odjekuje – Ling-long…

Zato ovonedeljni ustanak nije samo odbrana dedovine od gramzivih neo-kolonijalista. Ne, kuka i motika se digla da brani i nešto mnogo važnije: pravni suverenitet otadžbine. Jer Savamala je bila mala stvar, ustavne promene i brzopotezni zakon o eksproprijaciji nešto mnogo veće – korak od 7 milja(rdi) ka apsolutizmu.

Zaboga, ako su „strane investicije“ jedini argument kojim se poništava vladavina prava, da li je pre 80 godina nekakav imaginarni kvisling mogao da objasni Poljacima da je Aušvic strana investicija, a gasne komore i krematorijumi industrijska postrojenja za proizvodnju sirovina za sapun? Dobro, de, ovo je malo preterana alergijska reakcija na Alexilium ali nikako ne umanjuje suštinu problema.

U ljubavnoj igri našeg kvisLinga i stranog Long Donga gumica za brisanje članova Ustava, naprasno je dobila dršku. Stvarno, kako je naš premudri predsednik znao da je čekić u rukama pripadnika navijačkih jurišnika gumen? Pipnuo mu ga, pa video da nije tvrd? Ili je unapred znao opremljenost svojih falangi?

Apsurd koji se desio u nedavnim scenama nasilja je upravo u tome da su Velikom Vlasniku Srbije apsolutno nepotrebni maskirani batinaši! Vulin i Slina drže vodene (i ostale) topove, Hepink i Kurformeri melju javno mnenje poput Belivukove mesarske opreme. Ako tome dodamo i briljantnu rečitost Voljenog Vođe, plus najavljenu turneju po budućim jalovištima, uopšte ne sumnjam da će uspeti da obrlati vlasnike preostalih litijumskih parcela. Pošto su nalazišta previše dragocena, Rio Tinto (& Srbija d.o.o.) neće ih lupati po tintari, nego po džepu – bilo paragrafima novoizglasanih zakona, bilo uvećanim ciframa na kupoprodajnim ugovorima.

Jedino što preostaje je da Vođa dodatno razjasni narodu:

Kako to da nešto što je „bivša vlast“ dovela u zemlju može da donese boljitak? Da su „njihovi štetni ugovori pravno obavezujući“, naši, blagotvorni, nisu? Ili će, po uobičajenom scenariju, eventualni prihodi od rudnika biti „naša veličanstvena pobeda“, a sve pogubne ekološke posledice „Đilas-Šolakovsko, tajkunsko-mrziteljsko (bla, bla...) đubre“? Ispada da proizvodnja litijuma i fabrikovanje istine imaju jednu zajedničku osobinu – za sobom ostavljaju pustoš u prirodnim resursima, naročito mozgu.