I izbavi me, Gospode, od Lukašenkogo...

 „Oče naš“, ta osnovna hrišćanska molitva stara je 2000 godina. Za razliku od nekih kasnijih veličanstvenih zdanja u mermeru, zlatu i pergamentu, uklesana je u temelje same vere. Da, u njoj se moli da budemo siti, da nam se oproste dugovi naši (uz foliranje da ih mi, kao, opraštamo) ali ključna stvar je da se Bogu priznaju pravo očinstva nad nama, suverenitet nad nebom i zemljom, uz završnu molbu da nas spase od „iskušenija“ i „lukavogo“.

Nedavni događaji u Belorusiji, još vrući od belosvetskih, „si-en-enskih“ kamera i namera(!) uz dodatno podgrevanje uspaljenih ljubitelja i ljubeteljki čvrstih skiptara (u hroničnom tviteranju!), nužno moraju da izazovu pažnju svih nas. Jer, da parafraziram drtavog alkosa iz lektire, „nijedna Belorusija nije ostrvo“. U arhipelagu zemalja kojima je jedini izlaz na more – More Briga – Srbija nije izuzetak. Da li je izlazak „šačice p(l)aćenika“ na ulice Minska „pokušaj stranih sila da destabilizuju suverenu zemlju“ ili vapaj potlačene raje protiv despotske čizme? Pitanje je previše složeno da bi se tek tako prepustilo naslovnim stranicama „Kurformera“ ili sirotim petooktobarskim nostalgičarima.

Za početak, da se vratimo na svetogrđe iz naslova i uvodnog pasusa. Činjenica je da bi hrišćanstvo, ta iskonska religija potlačenih robova, bilo samo jedna od bliskoistočnih sekti, da je nije „naš Kokan“ (Nišlija, istorijski poznat kao Konstantin Veliki) u IV veku proglasio zvaničnom religijom Rimskog carstva. Zvanična verzija o ukazanju, nebeskim simbolima i slično, lepo zvuči, ali pre će biti da je Imperatoru došlo iz prestola u krunu da je monoteizam mnogo bolji za očuvanje vlasti od rimske mnogobožačke gungule. Istina, tamo je Jupiter glavni, ali konkurencija u vidu Apolona, Marsa i Neptuna očas može da napravi koaliciju i potpomogne nekom ovozemaljskom suparniku sa vladarskim pretenzijama.

Te je tako u narednim milenijumima vaspostavljeno „sveto trojstvo“ Boga, vladara i sveštenstva koje je uspešno funkcionisalo kao metod za disciplinovanje podanika. Pa, zar se u elementarnoj hrišćanskoj molitvi ne pominje „carstvo“ i to još „na zemlji“? A ako tome dodamo da „hleb naš nasušni“ nije rezultat znoja onih koji ga seju, žanju, melju i peku, nego nam dolazi iz nekakvih „nebeskih robnih rezervi“ (uz posredništvo nekog pape ili arhiepiskopa), padanje ničice pred vladarima je obaveza čije izbegavanje navlači gnev Gospodnji. Uostalom, u amandmanima poznatim kao „Crkvene zapovesti“, jasno stoji: „Moliti se Bogu za one koji su na vlasti.“ Tako se, uz zvanični farisejski blagoslov, kamila provukla kroz iglene uši, a gramzivi, oholi i, što reče molitva, lukavi – osvojiše carstva zemaljska. Pri tome su svemoćnici prolazni sjaj svoje rogate krune maskirali blještavim nebeskim oreolom, a zaslepljenom narodu ponudili svetlu budućnost tek kao mogućnost. Naravno, pod uslovom da prethodno umru, najbolje - „za kralja i otadžbinu“!

Kada je pre stotinak godina dekorativna petokraka zamenila dekorativni krst, ta promena je bila samo formalna. Na crnom tržištu ovisnika o klanjanju moćnicima, religija „kao opijum za mase“ samo je ustupila mesto drugoj psihoaktivnoj supstanci – votki marke „Staljinskaja“. Zvona na hramovima pretopljena su u zvučnike zvanične propagande, molitvenici preštampani u partijska glasila, ali je poruka o svemoći i bezgrešnosti Njegovoj ostala ista. Naravno, vatra plotuna streljačkih vodova zemenila je lomače za spaljivanje jeretika (ponegde su tu ulogu preuzeli krematorijumi) ali, što reče jedan estradni pesnik, „princip je isti, sve drugo su nijanse.“

Pitanje zašto je nekom vladaru apsolutna i neograničena vlast neuporedivo bolja od kontrolisane, vremenski i ustavno ograničene, je retoričko. Biti Sulejman Veličanstveni, sa haremom prepunim hanuma i vazelinskih evnuha, je neuporedivo ugodnije nego sedeti na klimavom prestolu izmenjive vlasti. Pravo pitanje namenjeno je poslušnim podanicima: „Šta je to u vašem biću što vas tera prema piću despotske demagogije?"

• Strah? – Srednjovekovna sumporna paklena isparenja zamenjena su suzavcem, đavolji trozupci – pendrecima. Pa i u ovozdemaljskom pravosuđu nabijanje na kolac ili odvajanje neposlušne glave od ostatka tela više nije više u trendu!
• Vaspitanje? – U tradicionalnom, patrijarhalnom modelu, sinonim za lepo vaspitano dete je „dobar i poslušan“ , nikako „dobar i kreativan“, „dobar i radoznao“. Da je Tesla bio poslušni zaposlenik kod Edisona, planeta bi još uvek žmirkala u mraku jednosmerne struje.
• Psihološki profil? – Nedozrele osobe vapiju za starateljem, pa zvao se on ćale, Bog Otac, Veliki Brat, ili vaspitač u Popravnom domu. Mentalnim slepcima je potreban Vođa, mi, ostali, za kretanje kroz stvarnost koristimo mozak.
• Lažna sigurnost? – „Ćuti, samo da ne bude gore“ je parola uz koju su, nekada davno, kolone ćutke ulazile u Jasenovac ili Aušvic, a sapun u rukama na ulazu u gasnu komoru izazivao je osećanje zahvalnosti prema onima koji su nam ga darovali. Danas, umesto sapuna, svakodnevno ispiranje mozga medijskim deterdžentom vladarske nepogrešivosti, stvara konzervativni mentalitet biračkog tela. Takva konzerva, evo, uspešno, čuva vlast u Podgorici, Minsku, Moskvi već decenijama. Ček, da proverim… Na konzervi Президент Путин prekucan je rok trajanja, ali piše, ako dobro vidim „upotrebljivo do 2036“.

Na kraju, da se vratimo do blajhovane Rusije. Minska polja narodnog gneva, teško da će na asfalt Minska da izvedu kritičnu masu kojom bi se 26 godina stara konzerva zafrljačila u kontejner istorije. Sibirski zamrzivač je uključen „na trojku“, tako da je blago nabrekla konzerva još uvek upotrebljiva, bar kao „ratna rezerva“. Uostalom, na omotu jasno stoji ispisan rok: „Во вјеки вјеков, Амин“.