Ideali i budale

Urugvajskog predsednika Hosea Alberta Muhiku u medijima najčešće zovu "najsiromašnijim predsednikom na svetu". Iako je ovaj čovek po svemu sasvim jedinstvena pojava u politici, našem, materijalistički orijentisanom svetu nedostatak gladi za novcem i imanjem izgleda je najneobičniji.

Muhika je nekadašnji gerilac i proveo je četrnaest godina po kazamatima. Dosledni levičar, od kada je 2010. preuzeo vlast, 90% svoje predsedničke plate uplaćuje u fond za izgradnju stanova samohranim majkama. Živi u porodičnoj kući, uzgaja cveće, vozi staru "bubu", oblači se nepretenciozno, ne poštujući formu. Ateista kome, pak, nije bilo mrsko da ode na misu za venecuelanskog  predsednika Uga Čavesa (inače levičara sasvim drugog kova, a Muhikinog prijatelja).

Njegovo čovekoljublje i briga za  ljudsku sreću je gotovo dirljiva. Veruje da nas rastače i dehumanizuje stalna trka da imamo sve više; žudnja da održimo i uvećamo svoje dobro, opipljivo dobro, oduzima nam vreme da se posvetimo stvarnom dobru, onom što je zaista vredno. Zato je kritičan prema panegiriku modernom radoholičarskom načinu života, jer smatra da je on ne samo gaženje po mučnoj radničkoj borbi za osmočasovno radno vreme, nego i apsurdno i nepotrebno traćenje dara života: "... kada se osvrnete, shvatite da je život prošao i da ste reumatični starac, kao što sam ja. Razvoj ne može biti protiv ljudske sreće, već mora da se odvija u njenu korist. Mora da donese više ljubavi, više prijatelja, brige o deci...” - veli Muhika.

Muhika je izborio legalizaciju marihuane. Pitanje legalnosti abortusa posmatra sasvim praktično, ostavljajući teška etička i religijska pitanja po strani - pobačaji će se, želeli mi to ili ne, ozakonili ih ili ne, i dalje namerno izazivati; na državi je da ih učini bezbednijim i da ih dekriminalizuje.

Muhika bi voleo da se mlad svet ne zarazi materijalizmom, težnjom za jalovim zgrtanjem u kojem čovek ne može istinski da bude srećan, jer mu uvek nešto nedostaje i uvek hoće još. On zaista i živi, sasvim dosledno, to o čemu govori i po tome je, u par sa onim sandalama i neisečenim noktima koji iz njih vire, sasvim autentičan.

Pitam se, kako bi neko kao što je Muhika bio shvaćen ovde, u Srbiji?

Ovde, gde se laktanje i gaženje doživljava kao sasvim legitiman način da se uđe u autobus ili da se uspe u životu? Ovde, gde se podrazumeva da se do pozicija dolazi nepošteno? Gde je moguće da za samo nekoliko godina političar pređe put od iskeženog nacionaliste naoružanog zarđalom kašikom, do odmerenog evropejca i zastupnika građanskih vrednosti? Gde je ministar za vanredne situacije jedna groteskna, animalna njuška koja otvoreno kaže da očekuje da se u vlasti kraducka, samo ne baš preterano? Gde se još jedan "zakleti levičar" čije se ministarstvo bavi socijalnim pitanjima, stara da i doslovno ugrozi život svojim navodnim štićenicima, svede ih na roblje, ismeje ih i ponizi (on sam se, međutim, od teškog ministrovanja odmara, razgaćen, u spa centru luksuznog hotela)? Ovde, gde bivši studentski lider postaje tajkun? Bivši sportista - predsednik najveće gradske opštine i doktor nauka? Automehaničar - član upravnog odbora muzeja? Grobar - predsednik države (pa dobro, s obzirom na stanje u državi u ovom slučaju je bar simbolika indikativna)? Ovde se veruje da je vlast apsolutno korumpirana, da su ljudi, uopšte uzev, gadovi, i da su nepopravljivi.

Gurni da ne bi bio gurnut, iskoristi da te ne bi iskoristili, kradi jer bi i tebe drugi pokrali, 'vataj krivinu gde god možeš, upotrebi i baci - apologetika je našeg nehumanog, neempatičnog, sebičnog načina života. U njemu nema mesta za poštenje, za ideale, brigu za druge, solidarnost, za više ciljeve od prostog blagoutrobija. Znam, i ja nas delimično opravdavam time što smo namučeni, gladni, iscrpljeni, premoreni i prevareni.

Delimično, jer verujem da je cinizam i gorčina kojom smo tako štedro obdareni, naša sopstvena zasluga. Imam, naime, utisak, da čovek poput Muhike ne bi imao nikakve šanse u domaćoj politici; ne bi domašio ni do Vulinovog lift-boja. Verovatno bismo ga doživeli kao nekakvog jurodivog, neku naivčinu koja ne zna kako kod nas stvari funkcionišu i uopšte nije niti za politiku niti za bilo kakvu javnu ili prestižnu delatnost. Ocrnili bismo ga kao selju koji ne zna kako da se obuče i poštenjačinu koja se sad našla da nas uči moralu i skromnosti kad svi znamo da od toga 'asne nema. Njegov dosledni antimaterijalizam bismo doživeli kao glumatanje i pozu, napakovali bismo mu neku aferu, nečim bismo ga nagrdili i ismejali, "Kurir" bi ga slikao kako jede kavijar i prepeličja jaja, tako nešto. U najboljem slučaju, prosto bismo ga nazvali budalom.

Zato što volimo sve što vredi da survamo u blato, zato što smo normalizovali sve ono nisko, trulo i prljavo, zato i ne verujemo da postoji nešto blistavo, zato ovde i nemamo ideale; zato ovde i nemamo Muhiku. Nego Vučića, Velju i Vulina.

Iva Radović