Idealne mere

- Koje su mere idealne žene?

- 90 - 60 - 90?

- Ne... 80 - 40 - 20!

- ?

- 80 godina, 40 temperatura, 20 miliona dolara u banci!

Pouka ovog „crnpurastog“ humora je jasna – bilo da nešto posmatrate očima pohotnog Jutke, bilo srebroljubivog žigola, činjenica je da se gotovo sve može izraziti numerički. Od kolevke pa do groba, naučeni smo da u đačkoj knjižici, računu za struju, primljenom honoraru ili laboratorijskom izveštaju gledamo u brojke. Neke nam govore koliko smo uspešni, neke kolko smo zdravi, a najčešće su samo sažeta ilustracija naših subjektivnih doživljaja: od toga da je nešto „za desetku“, pa do toga da je nešto „100% istina“.

Naravno, nije sve u brojkama. Kada Viktorijini anđelčići šetaju rupičasti veš po manekenskoj pisti muška publika se ne bavi matematikom. Oklembešenom vilicom (i drugim fiziološkim promenama) potvrđuje da proporcije manekenki ispunjavaju trenutno važeće erotsko-estetske kriterijume. Međutim, među nama, muškarcima, postoje i oni devijantni (tzv. „cerebralni fetišisti“) koje više uzbudi 10 IQ viška u ženskoj glavi od prekomernih 10 cm u predelu brushaltera. Takvi su, srećom, manjina i takvi, nažalost, traže inteligenciju i među drugim pojavnim oblicima života na ovoj planeti. Pa i u intelektualnim pustinjama koje su staništa političara, gospodara naših života.

U trenutku dok brojke umrlih besomučno skaču na ekranima u đavoljoj igraonici, igrači ljudskim sudbinama ispoljavaju svu nemoć svojih skromnih mentalnih sposobnosti. Od Aljaske do Australije, od totalitarnih režima do parlamentarnih demokratija, ljudi širom planete pogođeni su sa dve pošasti: epidemijom virusa koji udara na pluća i epidemijom debilnih mera koje napadaju zdrav razum.

Možda su mi decenije života u zemlji čiji je grb pritisnut petokrakom pomutile sposobnost racionalnog rasuđivanja, ali bio sam dugo ubeđen da u slučaju zemljotresa, poplave ili neprijateljske tenkovske kolone, postoji negde, u nekom štabu (centru, ministarstvu, birou...), koverta koja se cepa da bi se iz nje povadili unapred pripremljeni planovi akcije. Jer u ovoj zemlji postoji gomila ljudi koji svakog meseca primaju pozamašnu platu da bi sprečili iznenadne katastrofe ili bar umanjili njihove posledice. Uostalom, to bi valjda i trebalo da bude svha države – ogranizovana zaštita sopstvenog stanovništva i pružanje sigurnosti građanima. To, a ne organizovanje masovnih mitinga podrške i izliva kolektivne ljubavi vladaru.

Dobro, de, neko će reći da je ovo dosad pojava bez presedana. Da, ali već 20 godina avet verskog fundamentalizma hara planetom. Alkaiđani i njihovi pajtaši su već pretili biološkim napadom, a malopre pomenuti funkcioneri morali su imati već unapred spremljene koverte sa planovima odbrane od kapljične, stomačne, bakterijske ili virusne infekcije. Ili, u slučaju da je zbog nepredvidivosti situacije (npr., napad Marsovaca ili najezde Godzila) došlo do blokade sistema normalnih akcija, naprasne mere morale su, pre lansiranja u izbezumljenu javnost, biti proceđene kroz sito zdravog razuma. Jer, ako je meni, običnom građaninu, hendikepiranom godinama i inženjerskim obrazovanjem, bio potreban delić sekunde za pitanje „da li su ovi normalni?“, nekome u belom mantilu, vojnoj ili policijskoj uniformi to bi trebalo da bude rutinska stvar.

A pitanja su se ređala…

Najpre, ko je doveo dr Smeška SNStorovića na konferenciju za štampu da se sprda sa koronom? On je pulmolog, zadužen za (trenutno nepostojeću) terapiju, a ne epidemiolog zadužen za sprečavanje. Ili je u pitanju ono vickasto „nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“?

Da li, kada doleti avion iz žarišta epidemije, ima smisla vraćati nazad jednu čretvrtinu putnika koji su strani državljani, a naše državljane pustiti da slobodno šire zarazu? Muž Đovani je opasan po zdravlje, žena Milica ne? Da, naravno, nije u pitanju lekovitost našeg pasoša, u pitanju su odredbe Ustava, onog istog koji tvrdi da je Kosovo deo Srbije i koji ograničava prava predsednika na protokolarne (a la Toma Nikolić) aktivnosti.

I ako se očekivao priliv više stotina hiljada povratnika iz inostranstva, zar nije trebalo odmah, na samoj granici, odraditi trijažu zaraženih? Zdravi prolaz, sumnjivi – u karantin ili bolnicu.

Da li ima smisla zatvarati škole, a kafiće pustiti da rade? Koliko ljudi ide u teretane, koliko u kladionice, koliko u mega-markete...? Koliki je rizik na otvorenom prostoru izletišta, koliki u osakaćenom gradskom prevozu? I kako ubediti kuce da kake u skladu sa vladinim uredbama?

Takođe, da li plastične, higijenske kašičice za jednokratnu upotrebu narušavaju pravoslavni obred pričešća? Ili svetost tradicije mora biti očuvana čak i na uštrb zdravlja vernika? Crkveni velikodostojnici su rado zamenili Isusovo magare luksuznim limuzinama, ali je trivijalnoj (a spasonosnoj) tehnologiji 21. veka strogo zabranjen ulazak u pravoslavne hramove.

Najzad, da li je trebaloI čekati 5 dana da kineski lekari slete na aerodrom i  lično prenesu svoja iskustva kada već postoji elektronska pošta ili skajpovanje? Ili berba političkih poena pred TV kamerama ima prioritet nad borbom za ljudske živote?

I dok oko idealnih ženskih mera može biti rasprave (uz tradicionalno „bolje da ljulja nego da žulja“), mere koje se donose širom planete su, redom, neprimerene. Počinju kao kontraproduktivno ignorisanje (kineski lekar koji je prvi upozorio na epidemiju proglašen je za za lažnog uzbunjivača) da bi se polako prelazilo na zakasnelo reagovanje. Flaster i hidrogen na nozi zahvaćenoj gangrenom…

U Guglovim laboratorijama je još pre desetak godina razvijen algoritam koji mnogo pre lekara uočava epidemiju gripa. Možda je ovo pravi trenutak da Ujedinjene nacije donesu neku obavezujuću rezoluciju, da zaštite čovečanstvo ograničenosti svojih vladara i ograničenosti nacionalnih država. Jer od ove (ili neke buduće!) epidemije će umirati i brokeri na berzama i beskućnici pod mostovima, i ajatolasi u džamijama i arhiepiskopi u hramovima… Da li je ova globalna opasnost prilika da najzad shvatimo da su političari samo estradne zvezde, a da su oni koji stvarno mogu nešto da urade sakriveni duboko ispod piramide vlasti? Kao što je jasno da vatrogasci, hitna pomoć i epidemiolozi morajuuspešno rade  bez obzira na to gde, ko i kako vlada.