Ilustrovana politika

Tako se zvao jedan od prvih šarenih porodičnih magazina u bivšoj Jugoslaviji. Na naslovnicama su gostovala nasmejana lica sa tadašnje estrade, a unutra se mogao naći po koji neobavezan razgovor sa poznatima, lagani putopis, recept, uglavnom razbibriga u mnogo lakšim vremenima. Danas su na naslovnici tog čeda izdavačke kuća ’’Politika’’, jedna od najstarijih na Balkanu, osvanula dva opoziciona političara u ponižavajućem izdanju, sa još strašnijim komentarom ispod. Ni ’’Informer’’ se ne bi postideo takve odvratnoće i zgada koje vrišti u punom koloru.

Te dve reči: ’’ilustrovana politika’’ najbolje dočaravaju i našu medijsku i političku scenu. Nijedna vest ne tera na povraćanje dok joj se ne doda neka retuširana fotka lidera opozicije u poređenju sa kojom i Charlie Manson izgleda kao časna sestra. Masna slova, kojom isti pozivaju na silovanje nejači, pojačava utisak i vapi za Klometolom.

Dnevnu dozu navedenog leka koji reguliše mučninu obavezno ponesite sa sobom ako nameravate da posetite Sajam knjiga. Na najvećem štandu vas čeka nasmejani osuđeni ratni zločinac u XXXXL majici sa krokodilom, spreman da se iskezi na svaki selfi odavde do Karlobaga. Razdragana mladež imaće prilike da se upozna sa delima najveće književne vrednosti tipa: "Lažljiva haška pederčina Džefri Najs", "Engleski pederski isprdak Toni Bler", "Mafijaška pudlica Nebojša Čović", "U čeljustima kurve Del Ponte", "Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton", "Podmukli galski picopevac Žak Širak", "Hitlerovi najverniji sledbenici Helmut Kol i Hans Genšer", "Haško bajramsko prase"... Notu ozbiljnosti i kvaliteta nosi podatak da je recenzent većine ovih kapitalnih dela današnji predsednik države, koji je, igrom sufbine, poslednjih godina povezan sa nekim likovima iz navedenih naslova. Hir mladosti, luda igra ili šta ja znam? Svečarsku atmosferu dopunjuju napirlitane nastavnice iz provincije, koje mu na poklonjenje i žrtvu prinose cela odeljenja osnovaca.

Gorepomenuti zločinac je vlasnik jedne od partija koje se svrstavaju u tzv. ’’konstruktivnu opoziciju". Svoje opoziciono delovanje uglavnom usmerava na jednu osobu iz vlade koju vređa dok ne počne da joj otpada fasada sa lica, pri čemu se ona previše ne opire jer svoje frustracije posle izleči na onoj drugoj opoziciji. Onoj koja se ponaša prema Principovim poslednjim rečima. Njihove sjene hodaju po Srbiji, lutaju po trgovima i plaše naprednjake. Sa radoznalim građanima i istomišljenicima razgovaraju pod otvorenim nebom, jer ih lokalni sns šerifi diljem Srbistana ne puštaju u ukrovljene objekte demonstrirajući svoje shvatanje evropske demokratije po gospodaru njihovom jedinom, model 2018. Da je živ, Aleksa Šantić bi, gledajući na naše dane, napisao pesmu: ’’Idite odavde’’.

Sve što ta nesretna i velikomučenička grupa uradi za dan, neke zabravaste vile iz njihovih redova sruše za noć. Tako neki buzdovan pomenu vešanja, na šta se brecnu cela zvanična Srbija i odmah pozva na kazne i odmazde. Sasvim razumljivo. Vešanje je uvežen katolički proizvod, prvo primenjivan u Engleskoj i na ’’divljem zapadu’’. U skladu sa srpskom tradicijom šest vekova starom, vojnik partije na vlasti- osuđeni silovatelj S.S. bi političke neistomišljenike da nabija na kolac. To predstavlja društveno prihvatljiv model ukorenjen u našoj istoriji i kao takav nije podložan kritici i osudama. Kolac se može nabaviti u Ikei, od srpskog proizvođača, mast za podmazivanje kod Matijevića, isto srpski proizvod, a opozicionara jadnostavno nahvataš na ulici. Ima posla ko ’oće da radi.

’’Naše pravo da znamo sve’’, kako RTS voli sebi da tepa, konačno je izbrisalo i poslednji trag sportskih prenosa srpskih reprezentacija na svojim kanalima koje inače plaća cela zemlja. Nemaju para a u isto vreme prekinu emitovanje dobro plaćene reklame za drugi servis jer je u vlasništvu nekoga koga glavni urednik svih srpskih televizija često pominje u svojim obraćanjima čovečanstvu. Malo se ko nadao, ali upornim radom RTS je postao gori i jadniji i podobniji čak i od one Miloševićeve ratnohuškačke mašinerije iz devedesetih. Još jedan dokaz da se sve može samo kad se dovoljno hoće.

E, ali ma koliko to neko hteo neće čuti ni reč o nečemu što vladajućoj većini nije po volji. Kad dođe do takvih vesti oni se ponašaju kao dete u ćošku, koje žmuri nadajući se da će se razbijena vazna sama regenerisati. Tako poznati nedeljinik na naslovnici u full coloru objavi, malo je reći senzacionalno otkriće, priču o ocu ministra koji je umešan u međunarodnu trgovinu oružjem. Svi pravi svetski novinari bi dali prst za takvu priču, zbog koje bi negde po svetu padale vlade. Ovde reakcija nula. Niko ništa. Ćuti, proći će. Baš kao i informacija da će jedan, od ove vlasti oslobođeni tajkun, profitirati 28 miliona eura na koncesiji Aerodroma, a da mu je kolega tajkun zapravo kupio teritoriju veličine par posto Šumadije, takozvani PKB. Ili da su se deca igrala i bezbolkama demolirali lokal, goste i osoblje a za to uhapšen jedan divan student koga je zapravo opozicija poturila da se slika sa prvim sinom na stadionu u Rusiji. Koga to zanima?

Zato na naslovnu tabloida turiš priču o ženi koja je snimila  doktorku koja  je odbila da pregleda dete, napišeš da je ona nestabilna osoba, članica sekte i da je još tražila da joj rade kiretažu na crveno slovo. Ubaciš dodatak ’’Ruski lekar’’, metneš svakih par dana Putina sa šubarom ispred raketnog sistema uperenog na Kosovo, periodično ubaciš kalendar ili nalepnicu sa njegovim likom, dodaš retuširane slike opozicionara sa kojih se keze i pozivaju na pokolj nejači, u gornji ćošak ubaciš par razgolićenih studentkinja iz reality-ja i zainteresuješ konzumente koji odmah zaborave da je benzin ponovo skočio i da najveći demokrata na svetu nije izašao na TV duel, evo, već sedma godina.

Dete koje se rodilo kad je on došao na vlast, već je pošlo u školu. Za sve su i dalje krivi oni drugi, bivši. Plan i program za koje nikada niko nije ni čuo, pali su u vodu. Državna politika doživljjva potpuni fijasko zaklanjajući se iza Lesota i Surinama i brojki o privrednom rastu koga će građani po treči put osetiti na svojoj koži za dve, najviše tri godine.

Sinoć je dobio i žensku medalju prvaka sveta. Na svečanosti kojoj je ravnopravno prisustvovao i predsednik druge države koji je dobio potpisanu loptu. Falio još samo gubernator. Najbolje na svetu su po dolasku u Srbiju otišle na noge jednom od najgorih. Verovatno tako mora. U Severnoj Koreji. Dve šampionke sveta su požurile da posete redakcije dva zloglasna tabloida, koji iz dana u dan, godinama već, prednjače u uvredama i pozivima na linč. Voleo bih da je to nesvesna reakcija izazvana euforijom koju rađa veliki uspeh. Zaboravile su, pak, da su tim činom nesvesno ponizile dobar deo građana, njihovih navijača, koji se takvom gestu jednostavno nisu nadali i koji i dalje naivno veruju da današnja Srbija nije samo jedan čovek i jedna partija.