Inspektor Gugl i slučaj „zlatne milijarde“

Volite li krimiće? Onu blagu jezu kada se iz udobnosti svoje fotelje suočite sa mentalnim izazovom? Naravno, u prvom poglavlju knjige (ili pre špice filma) naćićete se pred nekavim lešom ili obijenim sefom, a onda, preko niza zapleta i lažnih tragova, korak po korak, doći do istine. Da li je ubica batler? Jesu su li baš svi saučesnici pljačke iz bande „Pink panter“? U zavisnosti od lokacije zločina, epohe u kojoj se odigrao i veštine autora, postoji velika šansa da zadnje poglavlje dočekate oklembešene vilice, čak i na vreloj plaži uz zaboravljenu kriglu ustajalog piva na dohvat ruke.

Mada je meni, zbog svoje višeslojnosti, najbolji krimi-roman „Ime ruže“(!), poplava raznih jednočasovnih TV serija ima neuporedivo veći uticaj na svetsku populaciju, pogotovu kao obrazovni program za 15+ uzrast.

Jer iako svi koristimo bakar, litijum i zlato u svojim mobilnim telefonima, malo ko od nas (mimo svoje struke) poznaje tehnologiju istraživanja i prerade rudnih bogatstava. Svi vozimo automobile, ali proces projektovanja karoserije za velike brzine ostaće tajna za većinu vozača. S druge strane, mada psihopate i krimosi čine manje od par procenata stanovništva, zahvaljujući raznim „CSI“, „Bouns“, „Kasl“, itd. serijama, svako od nas zna da je danas tehnologija rešavanja zločina znatno uznapredovala od korišćenja Šerlokove lupe i Poaroovog kuckanja po čelu.

Šta biva kada se – pu, pu, daleko bilo! – u liftu vaše zgrade nađe leš sa prostrelnom ranom? Znamo da ekspertski tim forenzičara dolazi na lice mesta i:

• Pokušava da ustanavi identitet pokojnika,
• određuje kalibar i vrstu oružja,
• traži otiske na nađenoj čauri, vratima i ostalim površinama,
• ispituje moguće svedoke i pregleda snimke nadzornih kamera, a onda, posle duge i opsežne istrage...
• ...pronalazi krivca!

Na kraju, suočivši ga sa dokazima, dobija njegovo priznanje, detalje izvršenja i motiv zločina.

Čekaj, stoj! A zašto uopšte na ovom mestu, rezervisanom za pominjanje političkih aktuelnosti, uopšte pominjem nekakve fiktivne afere? Zar nemamo, aman, dovoljno slučajeva pokradenih milijardi, obezglavljenih „klaničara“, kao i političkih protivnika koje su progutali Dunav i zavera ćutanja?

Razlog za pominjanje „zlatne milijarde“ i tehnologije kriminalističkog ispitivanja je upravo moje užasavanje zbog (više puta potvrđenog!) nalaza dobijenog iz laboratorije za forenziku masovne gluposti.

Najpre malo razjašnjenje koštuničavim srećnicima: „zlatna milijarda“ nije nikakav plen u dukatima ili zlatnim polugama. U pitanju je najveći krvni delikt u istoriji čovečanstva – ubistvo 6 do 7 milijardi ljudi! Ako i dalje gledate zbunjeno, spadate u grupu blaženih koje je mimoišao cunami gluposti sa društvenih mreža. U poplavi raznih pandemijskih zavera, to je samo još jedan ogranak na otrovnoj puzavici budalaština: nekav Zli Svemoćnik (u pauzi zgrtanja milijardi) je rešio da satre 85% svetske populacije i svede je na jednu, „zlatnu“ milijardu! Da li će to uraditi direktno putem virusa ili naknadno, putem vakcine? Uz ubačeni čip ili bez njega? Prskanjem iz aviona ili zračenjem mobilnih telefona? Među vernicima u belosvetske zavere tu nastaje raskol.

Jer, za razliku od sveta kriminala (bilo realnog, bilo fiktivnog) ovde je istražni postupak obrnut naglavačke:

• Mnogo pre izvršenja krivičnog dela zna se da će biti počinjeno.
• Unapred se zna izvršilac! Nebitno je da li je to Bil Gejts, Ilon Mask(er) ili nekakav čopor masona, iluminata, jezuita sa reptilijanskim papom na čelu...
• Znaju se motivi zločinca jer je očigledno Zli Kill Bill već ugradio u sebe čip za praćenje namera i dojavu inspektorima sa društvenih mreža.
• Sredstva, metode i detalji izvršenja se spontano menjaju u zavisnosti od raspoloženja, mašte i inspiracije autora trećeokastog portala ili scenariste jutjubastog klipa podmetnutog u točkove zdravog razuma.

Zašto se ljudi (ipak!) primaju na ovakvu apsurdnu istragu inspektora Gugla? Istina, u realnom svetu prepunom grozata, često je neuporedivo lakše u velikom luku zaobići gorke (katkada i ljute) plodove stvarnosti. Mnogim muževima je - uprkos svraba na čelu, nađenog kondoma (3 broja većeg!) ispod bračnog kreveta i ženine konstantne noćne glavobolje - neuporedivo lakše da odbace mogućnost preljube od strane voljenog bića. Mada tradicionalna medicina tvrdi da „kada muškarcu rastu rogovi ženu stalno boli glava“ smanjeni unos kalcijuma i okretanje glave teško da mogu biti prevencija čeonog okoštavanja kod šonjastih rogonja.

I dok bekstvo od neprijatne stvarnosti ima nekakvo psihološko opravdanje, da li je bekstvo u svet bajkovitog horora takođe deo ljudske prirode? Bar kao opravdanje za svu našu nemoć pred realnim problemima koji nas tište? Zašto bismo rešavali materijalnu bedu, depresiju, izostanak perspektive ili stvarnu opasnost od virusa kada će zli gospodari sveta i onako da nas sve potamane? Šta, „odakle znam“? Pa, svete knjige rekle, znači – tako je pisano… Ili beše objavljeno na društvenim mrežama?

Činjenica je da su na poligrafu Inkvizicije (ili tajnih policija) sve pretpostavke uvek dokazive. Godinama pre falsifikovanih izvoda fiktivnih banaka sa Mauricijusa svi znamo da je Đilas lopov. Marinika je promiskuitetna kurva bez obzira što Hepi-Pink produkcija još nije završila snimanje  tog pornjaka. Palma je dokazani (MMA?) borac za heteroseksualne odnose, tako da mu uzrast i pristanak ženskih partnerki nisu ni bitni.

Dakle, da li su oni krivi ili ne? To će odlučiti fejsbuk-porota sastavljena od nedozrelih kliktača po šokantnim naslovima. Problem je u tome što se imena njenih članova  nalaze i u biračkim spiskovima. A to znači samo jedno: zbog njihove naivnosti, gluposti i psihičkih problema svi smo unapred, kolektivno osuđeni! Ako ne na propast, a ono na još jedan krug na ringišpilu ovog vašarišta zvanog Srbija.