Kasno Marko na Kosovo stiže - Igra ili kraj igre?
Da se razumemo – nikome nije smešno što je Marko Đurić uhapšen na Kosovu, niti iko normalan može ostati ravnodušan na slike nasilja kosovskih specijalaca nad civilima u Mitrovačkom dvoru. Ali, samo nenormalan čovek ne može, a da se ne zapita – šta nam je to trebalo?
Za jedne nedopustivo ponašanje kosovskih vlasti, za druge dobro režirana predstava, kako god – slučaj Marko Đurić problem Kosova doveo je do tačke ključanja. Neću preterati ako kažem da Kosovo „ključa“ približno na istoj temperaturi, kao uoči rata, čiju smo devetnaestu godišnjicu obeležili pre nekoliko dana. Ne izostaje zveckanje oružjem, igranje žrtava i agresora, poigravanje sa živcima naroda. Koliko god se iza događaja u Kosovskoj Mitrovici krije politička igra na relaciji Beograd-Priština, ipak je neoprostiv kontekst u koji ta vrsta nadigravanja dovodi strpljenje običnog naroda.
Razumem da je, kao i svaka vlast ranije, i ova naumila da se Kosovom pozabavi kroz pokušaj da društvo dovede u stanje polusvesti u jednom prividu stvarnosti, u koju ga uključuje po unapred pažljivo planiranom scenariju. Nisu u manjini oni koji su u ovom zamalo-ratu u srcu „srca Srbije“ videli samo dobro uvežbanu koreografiju, na obe strane. Donekle mogu da prihvatim da su se njome ozbiljno bavile i srpska i albanska vlast, pokušavajući da iz toga izvuku najveću moguću korist, svako za svoju stranu; Albanci da demonstriraju silu, Srbi da dokažu kako su neustrašivi u nameri da istraju u borbi za Kosovo. U politici je sve dozvoljeno, pa i da se u ovakve situacije država i njeni građani upliću sa jasnom pređašnjom namerom da se na bilo koji način o tu situaciju okoristi. Istorija će mi dati za pravo da sumnjam u istinost minulih događaja na Kosovu. S druge strane, ta istorija jednako učinkovito diktira pozornost i učitava možda i višak racionalnosti u tumačenje svih okolnosti u kojima su se ti događaji odigrali. Nije to ništa novo. Ali, šta ćemo ako se zbog toga vratimo na staro?
Mogu da razumem da je vlast u Srbiji rešila da se igra. Nijednoj vlasti u Srbiji nikada nije bilo lako da pristupi problemu Kosova. Igrali su se svi, pa što ne bi i ovi danas? Isto važi i za Albance. Oni su se, istini za volju, uvek igrali nekako ozbiljnije. Ali, šta ako se zaigramo?
Šta ako se, trudeći se iz petnih žila da sve što se dešava podvedemo pod farsu, kojom se pokušava skrenuti pažnja sa stvarnih problema, zapravo ne usuđujemo da prihvatimo kako stvari zaista jesu ono na šta liče? Dok se pitamo koliko će još dugo Marko Đurić da preteruje i patetiše, opisujući svoje kosovske muke, neko na Kosovu možda zaista veruje da je ponižavanjem njega država Kosovo pokazala šta nam sve može, dok neko u Srbiji raspasanog Marka sigurno doživljava kao potvrdu sprskog prkosa, koji nam je, istini za volju, toliko puta došao glave. Kada se te dve realnosti ukrste biće kasno da se pozivamo na kraj igre.
Zato je vreme da se svi smire. Ne postoji nijedna realnost sem one, u kojoj Srbija nema nikakvu – pravnu, tehničku, vojnu – kontrolu nad Kosovom, ali na Kosovu ima svoje građane. One u kojoj je svejedno da li između Kosova i Srbije postoji granica ili administrativna linija, kada ne može svako da je pređe. One u kojoj Albanci ne mogu da dobiju sve na silu, ali u kojoj Srbi nemaju pravo da ih provociraju da tu silu primene. One u kojoj Albanci, uprkos brojnoj i svakoj drugoj nadmoći, moraju da prihvate Srbe kao svoje sunarodnike. One u kojoj je potpuno nebitno hoće li Kosovo biti država ili pokrajina, ako će u datim okolnostima na njegovom tlu svi građani moći normalno da žive.
Zato je vreme da svi izaberu da žive. Da ohlade glave. Jedan Marko je kasno stigao na Kosovo, krajnje je vreme i da ovaj prestane da plače.