Kišobranitelji srpskog naroda

Davne, 1993. godine, kada se mlađani Alek učlanio u Srpsku kišobransku stranku, Srbiju je ogrejalo sunce. Oblaci nad Srbijom samo su povremeno oplakivali kosovske božure, najviše padavina se slivalo na zapadne krajeve Zapadnog Balkana, uz povremenu grmljavinu haubica i neku tamo, tamo daleku poplavu krvi... Vlažnost (i uzbuđenost!) političke atmosfere izazivala je koroziju kašika i erekciju koljačke psihopatologije, ali, srećom, milosrdni Alek je bio tu! Tradicionalna ljubav našeg naroda prema kišobranima možda bi zastranila u nekakve teške perverzije, međutim, Alekova sklonost ka toplim, bratskim odnosima sa pripadnicima drugih nacija sprečila je najgore – bratoubilačka klanja i sestrojebačka silovanja.

Uh… Dobro, de, priznajem! Mač sarkazma iz prethodnog pasusa mogao bi se smatrati preoštrim samo da nije dve stvari:

• Isukan je kao odgovor na ratne sekire kojima se kasapi istorija,
• koristi se kao odbrana od kasapskih satara kojima se mozak preživelih žrtava 90-ih pretvara u kašastu, „belivuk“ smesu.

Poznato je da istoriju pišu pobednici, ali to se valjda odnosi na pobednike u ratu, ne na „istorijske pobede“ na nekakvim izborima? To što smo na Otvorenom prvenstvu Balkana u ratničkim veštinama jedini remi osvojili u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu (i što smo u višeboju političkih veština uvek ubedljivo na začelju tabele) ima za posledicu jednu stvar: pre nego što se pogledamo u ogledalo, u šminkernici nacionalnog samozavaravanja neko uvek mora da našljapa debeo sloj (pink?) pudera preko obraza.

Srećom, tu je genijalna svestranost i univerzalna stručnost našeg Velikog Vođe. Onome ko iz malog prsta istresa tačan broj sajli u gondoli (ili rešenje za klizišta na koridoru) šminkanje prošlosti je, što bi zli zapadnjaci rekli – pussie‘s smoke.

Ispada da je SRS (stranka koju je On oplemenio svojim članstvom pre 3 decenije) bila – humanitarna organizacija. Ko to kaže, ko to laže, da je Velika Srbija bila sanitarno preduzeće za (č)etničko čišćenje nepodobnih? Kakvih „100 za 1“? Kakvo, bre, „samo mrtav Šiptar je dobar Šiptar“? Ne, to što je zabeleženo u izjavama preživelih (e, jebi ga, uteče…!), filmskim zapisima i foto-dokumentaciji je samo zločinačka zavera protiv pravih patriota! E, sad...

Kada i kako je patriotizam od mere ljubavi prema svom narodu postao takmičenje u mržnji prema drugima?

Ogovor je prost – onda kada su oni promućurni muvatori skapirali da je donošenje boljitka sunarodnicima mnogo teže od nanošenja patnje nesrećnicima rođenim sa pogrešne strane Drine, Dunava ili Ibra.

Kako se pri tom biračko telo mnogo lakše peca na crviće mržnje nego na mrvice dobrote, dileri zla su lako sračunali maksimalni dobitak uz minimum (u)laganja. Zato je ovde na buvljaku političke ponude, metar žice-srebrenice mnogo lakše uvaliti naivnima od zlatne žice naprasno otkrivene pa sakrivene. „Ćiri bum, ćiri bla“ odjekuju čarobne reči za pretvaranje mračne prošlosti u svetlu budućnost i zarđalih kašika u nemanjićki zlatni escajg.

To što sada pođinđaveli Vučić hoće da se otarasi onog šešeljastog, što u Pinkovoj šminkarnici nekakav novi Ašok Murti pokušava puderom da sakrije da je Alek nekada bio Aljbin Kurti (Tači i Haradinaj su, ipak, nosili puške) umrsilo se u zamci višedecenijskog kurčenja.

Čekaj, Alek, uslikan si na ratištu sa crnim, duguljastim predmetom i tvrdiš da to nije bila puška već kišobran? Ako si u krvoločnom čoporu radikala bio običan nosač rekvizita, kako to da si za samo 6 godina postao ministar? Ako su ti zlobni fotošoperi u ruke stavili gajbu piva (i time te srozali na nivo Šešeljevog potrčka), zašto sada tvrdiš da je tvoja funkcija u bila mnogo veća? Da nije, mesto lažne gajbe, u rukama bila kutija sa spiskom novinara za likvidaciju? Možda escajg zarđalih kašika? I, konačno: Da li si nosio pivo i kišobran ili donosio odluke koje su odnosile živote? Pošto sada prozivaš „dobrovoljne davaoce tuđe krvi“, zašto preskačeš činjenicu da si pre 3 decenije upravo ti bio glavna medicinska sestra u Šešeljevom Zavodu za transfuziju? „Žuta kuća“ pamti da su Tači i Haradinaj srpske organe pretvarali u svoje političke funkcije, ali za iskoršćavanje srpske krvi bili su zaduženi ovdašnji branioci fotelja, uključujući upravo one koji danas vladaju.

Zato bi, za kraj, mogli da se kolektivno upitamo:

Da li se nacionalni interesi brane puškom ili kišobranom? Ili možda (naknadnom) pameću? A kada dilemu  prst na čelu ili prst na obaraču  rešimo, moćićemo konačno da zatvorimo i kišobrane, i one koji su ih nosili. Da ovu nesrećnu zemlju bar malo ogreje sunce…