Klanovi, klaničari i mleveni mozak biračkog tela

Svevideća sočiva TV kamera učinila su ono što im je u opisu posla: sukob dva klana koji se ovih dana odvija na medijskoj sceni Srbije drastično je uvećan. Šta više, postao je daleko veći od problema nas, običnih ljudi. U zemlji gde je neuporedivo veća šansa da ti obesni vozač razmaže mozak po pešačkom prelazu nego da te ucmeka snajper, i gde je broj žena ubijenih od strane partnera dvostruko veći od broja ubijenih mafijaša, naprasno se potura teza da je ključni problem Srbije – mafija!

Zato je pitanje dana, nedelje i šestomesečnog pomena Belivuka:

Kako je klan koji diluje praškaste materije koje utiču na mozak narkomana postao glavni suparnik klanu koji diluje „opijum za mase“ o nepogrešivom, svemoćnom i nesmenjivom vođi?

Puni odgovor bi zahtevao detaljnu sociološku i psihološku analizu, ali, za početak, možemo da bacimo pogled na neke, svima dostupne činjenice:

• Veza tajnih službi, mafije i navijača vuče duboke korene iz vremena kada su mafijaši obavljali prljave poslove „u ime naroda“. Raznim Čvorovićima je bilo neuporedivo lakše da budu samo „tehnička podrška“ gastarbajterima kriminalne prošlosti. Pištolj pomoću koga je kapitalistički luksuz iz juvelirnica „trulog zapada“ prelazio u džepove „žestokih momaka“ bio je podjednako efikasan i u eliminaciji neprijatelja socijalizma. Naravno, uz apsolutnu amnestiju izvršilaca od svake akcije domaćeg pravosuđa.
• Kada je ono „u ime naroda“ mutiralo iz petokrake u ocila, dakle kada je „borba za radničku klasu“ postala „borba za srpski narod“, ljudi koji su čuvali jednoumlje („kao zenicu oka svog“) lako su se prilagodili. Pošto pištolj nije baš pogodan za (č)etničko čišćenje nacionalnog prostora, a kako su se školovani oficiri (još uvek!) držali nekakvih „ženevskih konvencija“, mafijašima je ponuđeno da organizuju paravojne formacije. Naravno, para buši gde hekler baš neće, tako da je 90-ih sprega patriotizma, kriminala, šverca i vlasti postala osnova naše sloboljubive i miroljubive politike.
• To što su razni nezreli tipovi (pogotovu iskompleksirani štreberi) u tom trenutku videli u nabildovanim krimosima uzore alfa-mužjaštva nije bio samo mentalni problem dotičnih nesrećnika. Medijski uzgoj kulta raznih Arkana bio je ozbiljan državni projekat, a krst među silikonskim sisama ultimativni simbol splavarske (sub)kulture u balkanskom Arkanzasu.
• Kada je petooktobarskim promenama ugrožena dobro razrađena simbioza mafije i države, (uz povoljnu kursnu listu konverzije patriotizma u profit i uspešno osvajanje srpskih teritorija na Dedinju), jedan snajperski hitac iz crvene Berete rešio je sve probleme. Nesrećni Điki platio je glavom svoju naivnost (da ne kažem glupost!), a gmizavci klase Vulinoides, uz kradikalske mutante i medijske generatore javnog mnjenja, stvorili su stvarnost u kojoj živimo.

Zato danas imamo:

Malog Aleka koji (uz svu silu državne svemoći iza sebe) glumi usamljenog „čituljaša“ – hrabrog, žestokog momka beogradskog asfalta. Onog koji pesnicom i pištoljem gradi svoje mesto u tabadžijskoj hijerarhiji „male bare pune krokodila“. Knjiga iz davne predizborne kampanje koju duguje biblioteci nije više samo Makijavelijevo uputstvo beskrupuloznom vladaru. Postala je jeftini (s)trip, takoreći – scenario špageti-vesterna!

Pri tom je brzina potezanja bila zaista impresivna. U roku od par dana potegnuta su sva oruđa za očuvanje vladarske bezgrešnosti. Razna Krlad, Sarapičići, Marići (i ostali sa-marićani) nabacili su samare na leđa ukroćenih medija i krenuli u pohod nasamarivanja javnog mnjenja.

Odjednom je tabloidno rčkanje po advokatskim i istražnim papirima postalo neprimereno. Odjednom su izjave krimosa postale sumnjive. Čekaj, a šta je bilo sa onom famoznom „aferom Bastać“? Ono gde neki kriminalac pljuje po nekom opozicionaru pa se od toga prave specijalne emisije, jutarnje hronike i štampaju Kurformeri? Ili o famoznim „Đilasovim milionima“ za koje već godinama ne postoje nikakvi dokazi? (Tekst o onom prvom može se videti ovde, tekstovi o drugom – ovde i ovde.)

Naravno, izjava jednog mafijaša nije merodavna. Ali šta onda da kažemo o braniocima lika i dela Bezgrešnog Vođe? Vulin nije mutava Brnabićka, svaka njegova reč je proračunata. Zašto onda „pokušaj ucene“ a ne „bezočna kleveta“? Ucena podrazumeva postojanje nečega kompromitujućeg, kleveta je… pa, uglavnom sve što se pojavi na naslovnim stranicama tabloida.

Najzad, čemu famozna „peticija o bezgrešnosti“ Aleksandra Vučića? Takva dogma doneta je pre mnogo godina unutar katoličke crkve o njenom poglavaru. Pitanje za sve nas glasi: treba li Srbija u 21. veku da bude srednjevekovni Vatikan? I pri tom, kao dokaz bezgrešnosti našeg pape, da li ćemo, vo vjeki vjekov, morati da gledamo obezglavljene snimke mafijaških, pardon, partijskih paparaca?