Kompleks Male vrednosti – propast protesta 1 od 5 miliona

Kod Srba i ostalih manjih naroda u Evropi, raširen je osećaj moćne istorijske predodrđenosti na velika dela i ispravljanje krucijalnih svetskiih nepravdi. Kreće sve, valjda, od one biblijske o Davidu i Golijatu. Srbima je golijat svako ko broji više od deset miliona u samoj državi (bez dijaspore), a to su skoro sve druge evropske države. Sa nama, od istog kompleksta boluju i ostale balkanske državice, koje nekada behu u sastavu jedne velike Jugoslavije, a koja je sa pravom oličavala veličinu, ne samo na Balkanu i u Evropi, već i u svetu.

Mali ljudi, kao i mali narodi, bučniji su i kočoperniji od velikih, jer se jedino tako ističu u moru istih. Skrenuću na geopolitiku i stratešku važnost Srbije - bilo nekada. Sada su sve države od svetskog značaja već pozicionirane na Balkanu, a duboko su zabrazdile i u srpsko ustrojstvo, privredu i vrše ogroman uticaj na vladu (tiha okupacija). Nama Srbima ostalo je da se busamo u prsa junačka i da na tome ostane, jer nam drugo niti daju, niti mi znamo šta bi dalje od busanja sa onih 6 ruskih aviona i nekoliko hiljada vojnika.

Stoga, naše vođice koriste najjače mikrofone kada se sa visokih govornica obraćaju, a čujemo ih samo mi, sirotinja raja i na nama jedino mogu da istresu višak testosterona (ostao im od junačkih predaka iz Crne Gore, Like, Banije, Korduna, a tamo se glasno govori i dan danas).

Malecni Siniša ubeđuje nekog negde da smo se vinuli u nebo, ekonomski procvetali, da grabimo napred dijagramski na gore. On crta i laje, a raja ćuti i sluša. Beli svet ne zanima ko je nama čuvar kase i šta će sa kasom da čini, dokle god je vlada u podguzju svih velikih sila koje putem nalete i dokole god je sve naše i njihovo.

Velmoža i kabadahije, arhaizmi iz junačkih pasama kada smo u hajduke bežali i od ovakvih se partizanski borili. Kabadahije prodaju nacionalna dobra, prodaju naše vode, naše rudnike, prodaju nas kao roblje svima koji imaju da im plate. I ništa. Svikla raja na bič, korbač i grubu reč, utehu nalazi u rujnom vinu, pivu, lošem TV program i jeftinoj kopiji srednjovekovne časti. Oni najteže pogođeni klanjaju se po podnogrejanim hramovima i plaćaju predstavnicima svevišnjeg da im posreduju kod olakšanja prolaza u bolje sutra. Kabadahije postadoše normativ za uspešnog srpskog biznismena.

I šta sad, sada nam ostaje samo da galamimo iz naših ćoškova i dižemo buku, jedino to nam dozvoljavaju (pas koji laje ne ujeda), jedino to smo spremni da uradimo, jer se plašimo goreg, jer nemamo više ni snage, ni mladosti, ni ideja, ni visine, ni oruđa (govnjive motke davno smo sterilisali u akademski razvodnjenim polemikama).

Protesti naroda, koji su u početnom zanosu obećavali, utišalo je urlanje Velmožino – Dobro vam je, toliko vam je dobro da ste razmažena stoka koja ne zna šta je dobro!

Ostalo nam je da i na ovo samo da klimamo glavama na sve strane i užasavamo se tiho i odstojanstveno. U tom mometu preloma, nije bilo nikoga ko bi prelomio, "opozicija" je odigrala poslednji ples sa pozicijom, tango, poznati koraci, poznati partneri, ista muzika...