Kopanje litijuma i eksploatacija masovnih grobnica

Koji mineral donosi najviše koristi svojim vlasnicima? Ne, nije litijum…

Mineral koji donosi najviše dobiti vlastima je kalcijum. I to ne bilo kakav, već onaj organskog porekla. Onaj iz kostiju nesrećnika koji su završili u masovnim grobnicama kao žrtve ovdašnjih psihopata.

Jer litijum kao metal za ojačavanje armature vladarske piramide koristi se ovde tek par meseci, kosti predaka koriste se decenijama.

Zar nije još Sloba pokrenuo rudarsku eksploataciju junačke prošlosti tamo negde krajem 80-ih? Ono kad je (poput ostalih zapadno-balkanskih, post-komunističkih velikaša) skapirao da drevne kosti predaka (naših, najstarijih) mnogo efikasnije učvršćuju bunkere apsolutne vlasti od onih skorijih, partizanskih?

Sloba je, za svaki slučaj, svojoj ženi prepustio igraonicu kostima bliže istorije, tako da su kosti streljanih kragujevačkih đaka i palih partizana pripale Miri, čisto kao dekoracija u njenoj dedinjskoj baštici. Jasenovačke žrtve su, uz jutarnju kaficu i bračne dužnosti, sporazumno delili pola-pola. One srpske bile su Slobine, one partizanske Mirine. A ona je, mrtva-ladna (uh, ovo je cinizam na kvadrat!) obogatila kosturnicu srpskih žrtava i kostima svoga kuma, Ivana Stambolića, em komuniste, em Srbina.

Zato bi – u ovom času za srpski narod! – bilo neophodno da malo razgrnemo plodne oranice zdravog razuma i pogledamo naslage jalovine ovdašnjih kopača kostiju.

Jer, iza tuđinskih, belosvetskih kopača litijuma ostaće debeli slojevi otrovane zemlje, talozi zagađenih reka i medicinske posledice po lokalno stanovništvo. Iza naših kopača kostiju, već postoje debeli odroni normalnosti, bujice kolektivnih tragedija i teški ožiljci kolektivne svesti.

Zbog toga, u ime traktorskih kolona, u ime spaljenih bogomolja, etničkog čišćenja, u ime svih prognanih, u ime palih heroja i zaklanih ili streljanih nesrećnika, hajde da bacimo pogled na pogubne posledice ovdašnjeg, višedecenijskog rudarenja kostima predaka.

Na stranu to što naš A(psolutni) V(lasnik) – gospodar medijskog prostora, gospodar države i svih institucija, skoro ceo vek posle Jasenovca i više decenija posle Srebrenice, bratunačkih zločina, posle svih Oluja, povetaraca i NATO agresije – cvili da je upravo On najveća žrtva ovdašnjih, balkanskih pokolja.

Problem je u tome što se mi, obična sirotinja (penzosi, nosioci pelena u kineskim firmama, češači visuljaka i čekači boljitka), primamo na to, uskačemo u mitingaške autobuse, pecamo se na sendviče sa parizerom, što blenemo u Vanredna obraćanja i Redovne konferencije i uz „Uskliknimo s ljubavlju…” zaokružujemo ime Njegovo na toaletnom papiru koji se ubacuje u glasačke kutije.

Svi znamo da se najkraći test inteligencije za najveći broj ispitanika nalazi na glasačkom listiću. A rezultati izbora su direktna posledica činjenice da ovde ljudi - umesto da, poput Tesle, drže prst na čelu - drže prst na daljinskom. I time, nehotice, vežbaju kažiprst za obarač na pušci...

Jer puška u rukama maloumnika je upravo alatka koja omogućuje beskrajnu reciklažu kostiju. Iskopani i prerađeni litijum nikada neće ponovo postati jadarit, kosti jasenovačkih (bratunačkih, srebreničkih, itd.) žrtava obavezno postaju sirovina za neke nove masovne grobnice.

Pri tom, čak i oni koji izvuku živu glavu iz zamke medijske propagande (a svoje kosti iz rova), teško da mogu da izbegnu tragične posledice političkog šibicarenja kovčezima žrtava.

Trenutna panična kampanja vlasti za hitno otkopavanje litijuma očigledno služi samo za dve stvari:

1) Da se zatrpa rupa na mapi Srbije. Ono što se nekad zvalo „Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija“, danas je, hvala premilostivom Vođi, postalo Republika e Kosovës.

2) Da izrešetani ostaci države Srbije (Ustav, pravosuđe, parlament) prestanu da budu predmet forenzičkog ispitivanja. Leš nekada demokratske i suverene republike ovde je odavno pokopan i prežaljen, pa danas više niko ne postavlja pitanje o tome kako je moguće da se izborna volja građana prekraja kupovinom Zavetnica (i ostalih Bastaća sumnjivog morala), „ruskim strankama“, „bugarskim vozovima“ ili bosanskim autobusima.

Ispada da su ovi masovni protesti naroda protiv litijuma samo zakasnela alergijska reakcija na višedecenijsko trovanje kultom Velikog Vođe. U nekakvoj normalnoj zemlji rasprava o ekološkim posledicama rudarenja bi bila predmet stručne rasprave. U nesrećnoj zemlji gde je reč „stručnjak“ postala psovka za etiketiranje svih koji sumnjaju u Jedinog, Svemoćnog, Sveznajućeg i Bezgrešnog, izlazak na ulice jedini način da se korov jadnoumlja iskoreni i zameni pravom čoveka na slobodan izbor.

Da li će stanovnici Jadra da uzgajaju voće, da li će da traktorima oru zemlju ili bagerima da kopaju rudu treba da bude stvar njihove slobodne volje. To pravo (uključujući pravo na život) oduzeto je stotinama hiljada nesrećnika sa ovih prostora. Jer naši današnji novokomponovani kopači litijuma su isti oni stari kopači masovnih grobnica. Takođe, današnji organizatori autobuskih sendvič-ekskurzija su upravo isti oni koji su loženjem naroda izazvali sve te silne i  proklete traktorske kolone.

I na kraju….

Kada otresemo sa vojničkih čizma otrovno blato Rio Tintove tehnologije, a sa ruku glib krvave demagogije, ostaju neka, baš teška pitanja:

Da li je Toma Grobar najveći grobar srpskog naroda? Ili među partijskim drugovima ima i većih velikana?

Između Tomine vile na Dedinju i masovne grobnice na ratištu postoji poprilična razlika. Takođe između oklopnog transportera, izbegličkog traktora i službenog vozila profesionalnog patriote. I dok će prva dva još dugo, dugo arčiti dizel,  u slučaju službenog vozila boljitak tek što nije stigao. Nemačkom vozilu, uz Šolcov potpis, fali samo još – srpski litijum.

Autor Zoran Petković