Kosovski čvor

Kosovo je srce Srbije! I šta ćemo mi sa tim Kosovom?

Zamislite neverovatnu scenu, da nam neko vrati sutra Kosovo nekim čudom, a da se Albanci slože sa tim. Odmah parlamentarni izbori i imamo sledeću skupštinu 30% mandata pripada Albancima koji, u koaliciji sa Bošnjacima i eventualno mađarskim nacionalnim strankama, imaju 52 ili više procenata u skupštini Srbije.

Je li, patriote, ne dopada vam se to? To bi praktično značilo da mi preuzmemo i sve dugove Kosova, i sve granice, i sav teret održavanja. I to košta jako puno. Mnogo više nego što košta pokrivanje sadašnjeg stanja ni na nebu ni na zemlji. Istina je da nas sever Kosova košta godišnje oko pola milijarde eura. Istina je i da je Kosovo nezavisna država i da je granični prelaz između Srbije i Kosova na Jarinju. Kao što jeste istina da je KiM po Ustavu deo Republike Srbije. Istina je da su Albanci na Kosovu legalno, jer su sve što poseduju platili. Debelo.

Elem, briselskim sporazumima koje je počela da radi DS a preuzela SNS legalizovani su granični prelazi, sudstvo, MUP i mnogo drugih stvari. Nedostaje samo par koraka do punog priznanja Kosova. Srbija nema nikakvu jurisdikciju na Kosovu! Predsednik Srbije treba da traži dozvolu da bi ušao na teritoriju Kosova. Neki tako poverenik za Kosovo ulazi tamo u ambulantnim kolima kao migrant koga švercuju. U vladi Kosova sede Srbi, jer slušaju vladu u Beogradu. Zar to nije priznanje? Zašto se mi ne bi dogovorili sa Albancima i zauvek rešili to pitanje? Recimo, naš predlog treba da bude da sever Kosova pripadne nama i da svi naši manastiri i kulturni objekti dobiju eksteritorijalnost. Recimo da je to malo za Albance i treba im ponuditi i Preševo i Medveđu, eventualno i Bujanovac. I zauvek utvrditi granice i završiti to poglavlje mirno, uzajamnim priznanjem. Srbija bi bila na dobitku. Ogromnom. I svi građani Srbije. Tim rešenjem ne bi bile zadovoljne patriote koje bi da guraju tuđu decu u rat i oni sa istetoviranim Isusom i krstevima koji valjaju drogu u ime srpstva srpskoj deci.

Dragan Murar