Krvave makaze medijskih berberina

„Jezik kosti nema, ali kosti lomi.“, kaže stara srpska poslovica. Kao i sve narodne mudrosti, nastala je u drevna vremena kada su se vesti prenosile usmeno, od uva do uva. Dok su muškarci su svoj udeo u distribuciji glasina obavljali uz ispražnjene čočanjčiće u kafanama, zlobne komškike, zle snajke i nadrndane svekrve sejale su svoj otrov tračarija po mahalma, ušorenim sokacima ili luksuznim palanačkim salonima. Danas, u 21. veku, kada su dobošari na seoskim trgovima zamenjeni ekranima zvaničnih televizija, društvene mreže su preuzele ulogu „Radio Mileve“... Ili bi bar tako trebalo da bude.

Činjenica je da živimo svetu u kome protestantsko-fundamentalističke grupe iz američkih kojotojebina šire „svetu istinu“ da je Zemlja ravna ploča. Istovremeno, alkaiđanske glavoseče uče svoje tinejdžere da se do Alaha (i 72 device!) najlakše stiže u delovima raznetim dinamitom. Tu su, naravno, i razni kemtrejls (HAARP, masonsko-vatikanski, itd.) „otvarači očiju“. Iza svake ideje koja se širi internetom uvek stoji neki početni, alfa-diler, a sam proces je dobio naziv - spinovanje.

U tom moru raznih lažnih vesti, ono što se desilo ove nedelje u teritorijalnim vodama medijskog prostora Srbije odstupa drastično od šablona. Jer bura (cunami?), koja je zapljusnula ove krajeve,  posledica je zemljotresa u kome su tabloidi objavili - istinu!

Naravno, nije u pitanju istina o tome ko je naš najbogatiji tajkun, kako su privilegovani privatnici ojadili državno preduzeće, niti ko je naredio savamalski genocid nad pacovima, zmijama i narkomanima, pa čak ni to ko se koliko puta pario u „Parovima“. Na stranicama žute, tamnožute i braon štampe obnarodovani su lascivni detalji o slučaju višestrukog silovanja maloletne devojčice od strane psihopate prozvanog „Malčanski berberin“.

Jer senzacija prodaje robu! Narod na(v)učen na to da u kasnim noćnim satima vreba šta se događa ispod ćebadi u Imaginarijumu, čezne da se, za sitne pare, obogati novim saznanjima kupljenim na trafikama. Koliko puta je zlikovac zavukao svoje muške delove u međunožje maloletnice? Da li je bilo i oralnih, možda čak analnih aktivnosti? Da ju li je, kao pravi Balkanac, pri tom šamarao ili joj samo(!) pretio ubistvom? Možda primoravao i na alternativne oblike zadovoljavanja? Narod željan znanja mora da bude informisan.

Zato je Saopštenje Ministarstva kulture i informisanja u kome, tim povodom, naziva uredništva tabloida „medijskim lešinarima bez skrupula“, njihove proizvode proglašava da su „dno medijskog nemorala i bestidnosti“, ocenjuje „da su pređene sve granice neljudskog postupanja u odnosu na interese maloletnog lica i njegovih roditelja“ i strepi da će se zbog toga „preći u predcivilizacijsko stanje etičke otupelosti i nemorala“, u najmanju ruku, iznenađujuće. Jer ono, osim što potpada pod kategoriju „naknadna mudrost“, pokreće i neka suštinska pitanja:

Gde su granice „slobode medija“? Šta je „interes javnosti“, a šta je granica čijim se prelaskom stupa na pomenuto „dno medijskog nemorala i bestidnosti“? Da li je ta granica odavno pređena? I kada? Sa prvom lažju šljusnutom na naslovnu stranicu? Sa prvom najavom III svetskog rata ili atentata na Velikog Vođu? Ili kada su novinari mesecima objavljivali gomilu detalja o ubistvu pevačice koje bi mogao da zna samo neposredni izvršilac ili saučesnik? Pitanje o tome zašto ih tada policija nije uhapsila, za sada ostavljamo na stranu.

Činjenica je da se tabloidno istraživačko novinarstvo danas svelo na čačkanje nosa uz jutarnju kafu u potrazi za najšokantnijom kombinacijom pridev-imenica-glagol-objekat. „Strani plaćenici pokrali krofne iz skupštinskog restorana“, „Vanzemaljci silovali Lepu Brenu“, „Janković (ups…), Jeremić, Đilas prodali Kosovo za 2 milijarde jena“…

Ono što slučaj male Monike razlikuje od uobičajenog „kreativnog novinarstva“ raznih Kurformera je:

• u pitanju su stvarni detalji horora koji je proživela
• do njih se došlo objavljivanjem strogo poverljivih podataka nastalih u toku istrage ili medicinsko-psihološkog tretmana žrtve.

„Dobro obavešteni izvori“ kao alibi za kreativno lupetanje nadrinovinara ovoga puta zaista nose časne uniforme medicinskih radnika ili policajaca... Uz njih, naravno, i teret obaveze čuvanja službenih tajni.

Dakle, manimo opravdanje da je u pitanju bolesna voajerska potreba običnog naroda! Da li je na putu ka „dnu medijskog nemorala i bestidnosti“ pređena granica lepog ponašanja ili zakona? Otkaz ili ćorka? Policajac koji je spreman da za sitan(?) novac proda poverljive informacije medijima, svakako je još spremniji da svoju robu ponudi i kriminalnom klanu. I ko je tu više kriv, onaj ko daje pare ili onaj ko ih prima?

Sveta voda koja će sprati sve pomenute grehe kršenje ljudskih normi i zakona države Srbije je - pljuvačka. Urednici tabloida najviše je mućkaju u ustima, a za totalnu amnestiju biće dovoljno samo to da je, kao i obično, istresu po opoziciji. A onda će, umesto nanogica dobiti neku keš-narukvicu. Čisto da se časte nekim pićem, da nadoknade izgubljenu tečnost... Mi, normalni ljudi, koji smo dehidrirali zbog stomačnih tegoba uzrokovanih posmatranjem njihovih gadosti, pri tom, još treba da budemo srećni! Bolje tuđi viski, nego naša krv...